Istorijski skup u Beogradu: Narod željan pravde

Na Slaviji je bilo sto hiljada ljudi, objavio je Arhiv javnih skupova koji se bavi brojanjem i procjenom broja demonstranata. To taj skup čini najvećim otkako je Srbija samostalna, i jedva malo manjim od Petog oktobra.

Policija je govorila o 30.000 učesnika, a to je ponovio i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić.

Jasno je da se ogroman broj građana odazvao pozivu studenata koji su u blokadama fakulteta, a u protestu su im se pridružili i poljoprivrednici. Masovnost je svakako glavni utisak jer je glavna nada vlasti bila u postepeno odumiranje studentskih protesta.

Uhapsite traktor!

Protest je protekao bez većih incidenata, ali je tokom dana bilo vidljivo da vlast pokušava da na razne načine spriječiti veći odziv građana. Zaustavljani su tako vozovi ka Beogradu, otkazivani autobusi.

Paranoja je bila vidljiva i prilikom „hapšenja traktora“ Zlatka Kokanovića, iz inicijative Ne damo Jadar, parkiranog blizu trga Slavija – kompletna četa policije je uklonila traktor zbog navodno nepropisnog parkiranja.

I dok su se građani spremali za protest, Vučić je tokom dana otvarao dionicu auto puta od Kruševca do Vrnjačke Banje, a pažljivim promatračima nije promaklo da se u pratnji predsjednika nalazio i američki ambasador Kristofer Hil.

Tom prilikom Vučić je ponovio stav da „neće nikome predati vlast bez izbora, nećete majčini sinovi dok sam živ. Bez tog tragičnog događaja, to jest dok me ne ubijete, na vlast nećete doći, osim na izborima“.

Tokom večeri Aleksandar Vučić je iz Predsedništva Srbije imao nešto manje bizarno obraćanje u kojem je naveo „da je u Beogradu održan izuzetno veliki skup. Ti ljudi su opoziciono orijentisani i uvek sam bio spreman da čujem šta misle“, poručio je Vučić i istakao da se „ispod srpske zastave ujedinimo oko osnovnih ciljeva“.

Nema prostora za povlačenje

Masovni protest je bio trenutna kulminacija višenedeljnih blokada fakulteta i srednjih škola u Srbiji i „svakako je ispunio očekivanja“, kaže za DW Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku. „To je bilo praktično pokazivanje podrške studentskim zahtevima. Pokazalo se takođe kada je dobra organizacija, i kada je veliki odziv, da onda nema ni incidenata, batinaša, ili pokušaja da se skup nasilno prekida“, ističe Popović. Vlastima je, smatra Popović, pokazano da su ljudi „željni pravde“.

„Ovde se dešavaju tragedije koje su očito posljedica nerada države, i mislim da je Novi Sad kap koja je prelila čašu. Ovako masovno okupljanje je poruka vlastima da je dogorelo do nokata. Udareno je u zid i više prostora za povlačenje nema“, dodaje on.

Politička artikulacija protesta

Od početka studentskih protesta upadljivo je distanciranje od političkih stranaka, iako većina opozicije podržava studentske zahteve. Međutim, sada se postavlja pitanje koliko dugo je moguće vršiti pritisak na vlast i da li je moguće postići nešto konkretno samo pomoću studentskih i srednjoškolskih protesta.

Direktor Centra za praktičnu politiku smatra da „u nekom trenutku nezadovoljstvo mora da se politički artikuliše ako želimo da spašavamo zemlju“.

„Tu sad postoje razne ideje, ali svejedno bez organizovane političke opozicije ne vidim mogućnost za neko rješenje. Opozicija mora da bude spremna jer će se ovo u nekom trenutku morati politički kapitalizirati. Vlast i sad ide na kartu odumiranja protesta, ali mislim da se ova energija ipak neće lako ugasiti“, napominje Popović za DW.

Dva (ne)moguća scenarija

Kristališu se dva potencijalna scenarija: generalni štrajk i prijelazna vlada. Predsjednik Srbije ratoborno odbija mogućnost prijelazne vlade, a generalni štrajk je upitan, jer je uz gomilu rascjepkanih, ucijenjenih i fantomskih sindikata skoro nemoguće postići jedinstven stav po tom pitanju.

Dragan Popović smatra da su „to dve solucije na dugom štapu. Glavna stvar je da različite grupe zahtijevaju istu stvar. Prijelazna vlada je na neki način priznanje kapitulacije Aleksandra Vučića, a nisam siguran da smo baš blizu tog scenarija“, ocenjuje Popović.

Vlast trenutno, i pored opozicione euforije na društvenim mrežama, bar na prvi pogled ne djeluje previše zabrinuto. Postoje izvjesni ustupci kada je riječ o studentskim zahtijevima, ali je sve to prilično skromno.

Tužilaštvo je paralizirano, ministarstva sile i tajne službe i dalje djeluju čvrsto antiopoziciono, i ponekad se stiče utisak da naprosto ne mogu dočekati trenutak da se oštro obračunaju sa protivnicima režima.

Dragan Popović ipak kaže da „nije siguran da oni nisu zabrinuti. Mislim da sve ovo što rade, i ovo razbacivanje poreskim novcem, pokazuje da su prilično uplašeni.“

„Vjerovatno im i istraživanja javnog mnjenja pokazuju da protesti moraju da se prije svega ograniče na studente. Njihov najveći strah je da se studentski protest proširi na građanski. Ali, Vučić takođe pokušava da taj strah, prije svega kod svojih pristalica i funkcionera, otkloni tim svojim radikalnijim riječnikom, i pokaže da se ništa bitno ne dešava i da je sve pod kontrolom“, zaključuje Dragan Popović.