„A ovde – znate kako je“
12. decembar 2017.
Mirsad Bajramović ima 40 godina i radi na pijaci gde prodaje garderobu za decu. Tezgu ima već 20 godina, međutim, dešavalo se da je zatvorena i da na njoj ne radi niko. Razlog za to je Mirsadova želja za boljim životom koji je potražio prvo u Švedskoj, gde je zatražio azil iz ekonomskih razloga.
„Nezaposlen sam, a četvoro dece imam. I moja supruga je nezaposlena. Radim eto na pijaci da bi mogli da preživimo. Ali 2007. godine sam se dogovorio sa suprugom da idemo u Evropu, da vidimo kakav je život tamo. Jer ovde nije bilo posla. Nema ga ni danas", kaže Mirsad i dodaje:
„U Švedskoj su me dobro dočekali. Imao sam stan, socijalnu pomoć od oko 750 evra. Nama je to bilo sasvim dovoljno za hranu i odeću jer smo sve ostalo imali. Deca su tada imala 10, 8, 6 i 4 godine. Odmah nakon mesec dana su pošli u školu, učili jezik. Imali smo sva prava kao da smo tamo rođeni. Bilo nam je super. A ovde, znate kako je", tužno kaže Mirsad.
Jedne noći posle pet godina
Taj život, lagodniji nego u Srbiji za porodicu Bajramović trajao je skoro 5 godina. Iako ni tamo nije imao posao, jer nije imao ni stalni boravak, socijalna pomoć je porodicu Bajramović ipak navikla na život u kome imaju novca. Ali onda:
„U sred noći došla je policija, probudila nas oko 2-3 ujutru. Nije bilo prijatno. Molio sam ih da makar ne plaše decu, jer su se deca mnogo uplašila. Pokupili su nas, odveli nas na aerodrom. A u Srbiji su nas ovde čekali, ispitivali nas gde smo bili, šta smo radili. Imali smo one stare plave pasoše. Tada su nas sproveli do autobuske stanice, pa na autobus za Preševo. I evo me opet u ovoj kući odakle sam i otišao“, priseća se Mirsad.
A kući su ga čekali bolesni roditelji, majka koja još uvek radi za malu platu, i otac srčani bolesnik koji odavno ne zarađuje. Sa zabranom ulaska u EU koju je dobio na dve godine da ne sme ka evropskim zemljama, Mirsad je ponovo otključao katanac na tezgi koja je 5 godina bila zatvorena. Umesto 750 evra, primao je znatno manju socijalnu pomoć od Srbije. Usledilo je novo snalaženje za život, i to u krizi koja je bila, kako kaže, još veća nego kada je otišao.
Prvi problem sa kojim su se susreli je dokumentacija za upis u školu kako bi deca nastavila školovanje. To su srećom brzo rešili zahvaljući prijateljima koje su stekli u Švedskoj. Međutim, deca su, kaže Mirsad, u međuvremenu zaboravila srpski jezik, pa kako je vreme prolazilo, odlučili su: čim prođe zabrana, potražiće svoju sreću ponovo na drugom mestu. Ovog puta u Nemačkoj.
I opet je zatražio azil iz ekonomskih razloga. Život u Nemačkoj je međutim trajao znatno kraće od onog u Švedskoj.
„Deca su opet išla u školu. Opet je život bio bolji nego ovde, opet smo mogli normalno da živimo, nešto novca da pošaljemo mom ocu i majci. Ali tada su već masovno počeli da dolaze zbog krize, i nakon deset meseci, opet u sred noći su došli po nas. Hvala im što su nam dali da ponesemo naše stvari koje smo imali. I eto, ponovo smo vratili ovde", objašnjava Mirsad.
Ponovo kod kuće
Novi povratak u Srbiju, nova zabrana na snazi i stari život. Opet žive u neizvesnosti, bez posla, od socijalne pomoći, radeći na pijaci. Dva mlađa sina idu u školu, a stariji sinovi nisu nastavili obrazovanje. Najstariji od njih ima 20 godina. On najviše iščekuje da prođe zabrana od dve i po godine jer ima devojku u Švedskoj.
„Ja sam mu rekao: ti planiraš svoj život, ti odlučuješ gde ćeš da živiš. I on hoće da ide. A šta ja da radim, ne znam! Ja ne znam više gde da idem. Ne znam šta ću da radim, jer ovde u Srbiji nema života. Ali šta ću. Život ide dalje“, zaključuje Mirsad Bajramović i dodaje:
„Lekovi za moje roditelje mnogo koštaju, to što zaradim na pijaci nije dovoljno, to je samo za hranu. Deca idu u školu, treba im dati pare za užinu. Ovde imamo i ogromne probleme sa vodom. Nemamo vodu ni leti, ni zimi. Donosimo vodu kući u balonima. Mučimo se“, objašnjava on.
Rad na pijaci zimi svakako nije lagodan život. Tezga puna, a pijaca prazna. Mirsad kaže da je to svakodnevni prizor.
„Dolazim u 8 da otvorim tezgu, da složim robu. Pošto je hladno, nemamo ni grejalicu, menjam se sa dva sina na sat vremena. Često nema kupaca uopšte. Nekad baš ništa ne prodamo. A moramo da radimo“, objašnjava on.
Prodajući na pijaci, mesečno zaradi oko 150 evra, a sama tezga košta 200 dinara dnevno. Sa troškovima za kuću, džeparcima za decu, lekovima za roditelje, ni sam ne zna kako izlazi na kraj.
„Krpimo se", kaže Mirsad. „Moja majka prima malu platu, ja malo zaradim ovde. Socijalna pomoć je isto mala. Krpimo se“, ponavlja Mirsad Bajramović.
Još godinu i po dana do skidanja zabrane za ulazak u zemlje EU, a šta će biti kada to prođe, Mirsad nije znao da kaže. Radiće kao i do sada na pijaci i čekati bolje dane. U Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji, ni sam nije siguran.