Blagojević: Izborna apstinencija je mit

Poslednja istraživanja Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) pokazuju da bi Srpska napredna stranka u nedelju mogla da računa sa 44 odsto glasova. Da li će to biti dovoljno za apsolutnu većinu u parlamentu, u mnogome zavisi i od procenta glasova koji otpadnu na one liste koje ostanu ispod cenzusa. Prema Cesidovim anketama, od značajnijih partija ispod cenzusa će sigurno ostati Srpska radikalna stranka i verovatno Dveri, dok je najteže postaviti prognozu za listu Ujedinjenih regiona Srbije. Liberalno-demokratska partija bi trebalo da prebaci pet odsto, dok će u parlamentu sigurno biti Demokratska stranka Srbije, Nova demokratska stranka, Demokratska stranka i lista oko Socijalista – neizvesno je u kom redosledu. O poslednjim procenama pred izbore za DW govori izvršni direktor Cesida Marko Blagojević.

Dojče vele: Kakvu izlaznost očekujete u poređenju sa prethodnim izborima?

Marko Blagojević: Manju, ali ne značajno. Naša je procena da će u nedelju izaći oko 55 odsto glasača, što je oko 3,7 miliona, a prošli put je bilo oko 200.000 ljudi više.

Kako tumačite relativno skromno interesovanje za izbore, s obzirom da se pred u svakoj kampanji stvara atmosfera da su izbori sudbonosni?

Ključni faktor visoke izlaznosti je neizvesnost u pogledu ishoda izbora. To može da bude neizvesnost u pogledu pravca kojim će zemlja ići nakon izbora ili neizvesnost u pogledu samih rezultata. Kako vidimo, sada ne postoji ni jedno ni drugo. Neizvesnost u pogledu pravca zemlje ne postoji uopšte, ili makar ne postoji u onoj meri kao 2008. godine kada su se u drugom krugu predsedničkih izbora suočavala dva kandidata sa bitno drugačijim politikama. Pri tome su tada rejtinzi obojice bili prilično blizu. To je situacija koja bitno utiče na motivaciju birača. Zato smo tada i imali 4,7 miliona izašlih.

Kada nema te neizvesnosti o kojoj govorite, ko pre apstinira, glasači već proglašenog pobednika ili glasači gubitnika?

Mogu i jedni i drugi. Borisa Tadića je pobede u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. koštalo upravo to što se njegova partija svojski potrudila da biračima prikaže ishod izbora kao sasvim izvestan. Prema anketama, Tadić zaista jeste imao prednost, ali se njegova stranka upinjala da to svima stavi do znanja. Tako su uklonili faktor neizvesnosti i uspavali svoje birače. Ti birači su uljuljkani najavljenom sigurnom pobedom svog kandidata procenili da njihov glas ništa ne menja i ostali kod kuće. To je Tadića koštalo pobede. Sa druge stranke, trenutno je u Srbiji vodeća stranka toliko jača od svih drugih da to može da bude demotivišuće i za birače manjih partija. Oni takođe mogu misliti da njihov glas ne vredi bog zna koliko jer su izbori rešeni. Atmosfera izvesnosti može podjednako da se odrazi i na rejting malih i na rejting jakih.

Da li je zato Vučić pre nekoliko nedelja u tragičnom maniru rekao da će njegova stranka izbore verovatno izgubiti?

To je bio smislen potez. Najgore što su Naprednjaci mogli da urade je da ubede svoje birače da će rezultati izbora biti baš onakvi kako istraživanja prognoziraju. Na kraju krajeva, izbori se ne rešavaju u predizbornim anketama. Svi oni koji su u tim istraživanjima rekli da će glasati za nekog, moraju zaista i otići da glasaju.

Kakav se uopšte izbor nudi ljudima u nedelju? Da li se slažete sa ocenama nekih analitičara, da se zapravo izjašnjava o Vučiću ili o manjim listama koje su se već ponudile da Vučiću obezbede apsolutnu većinu?

Pod uslovom da mu oni uopšte budu potrebni. Mada čak i da SNS osvoji apsolutnu većinu, verujem da će tragati za partnerom jer je normalno da ta većina bude komotnija i da ne zavisi od par mesta u skupštini. Birači drugih partija bi trebalo da budu motivisani jer bi trebalo da ih interesuje kako će njihove stranke da prođu. To može da bude stranka opozicije koja će i ostati u opoziciji – onda je važno da bude što jača kako bi se njen glas jače čuo. Za stranke koje razmatraju ulazak u buduću vladu takođe je važno da što bolje prođu jer će sa jačim rezultatom i njihova pozicija u koaliciji biti bolja.

Da li primećujete i temeljni zamor od politike koji se onda održava i na izlaznost? Koliko ima ljudi koji misle da politikom haraju samo Kurta i Murta i ne žele da imaju ništa sa izborima?

Ima i takvih, svakako. Ipak, kod nas je priča o apstinenciji pomalo mitska. Ljudi su možda manje zainteresovani nego 2008. godine. Tada smo imali proevropski blok i blok koji se suprotstavljao putu u EU. Strasti fantastično uzavrele, kampanja beskrajno dinamična i na kraju glasa 4,1 miliona ljudi. Sada je kampanja bila jedva primetna i trajala je 45 dana pa će na izbore ponovo izaći svega deset odsto manje glasača. Treba zapravo krenuti od toga koliko realno ima birača u Srbiji. Birački spisak beleži 6,7 miliona, ali ne mogu svi oni da glasaju jer žive u inostranstvu. Mogu oni i tamo da glasaju, ali to retko čine. Malo se prijavi, a još manje glasa. Od 1,2 miliona ljudi u inostranstvu, koji su u biračkom spisku, dešava se da se nekoliko desetina hiljada upiše u birački spisak, ali da samo nekoliko hiljada glasa.

Recimo ja iz Bona treba dva puta da idem do konzulata u Diseldorfu, jednom da se upišem u spisak, a drugi put da glasam i da to sve platim iz svog džepa…

Tako je, a zamislite ljude koji žive u Vankuveru, a treba da glasaju u Torontu. Govorimo o hiljadama kilometara, više im se isplati da dođu u Srbiju. Dakle, realno biračko telo je oko 5,5 miliona. Kada od tog broja izađe tri četvrtine ljudi onda ne možemo govoriti o preteranoj apatiji i apstinenciji. Drugo, u svakoj zemlji na svetu postoje ljudi koji su apolitični, koje izbori uopšte ne dotiču – ima i onih koji ne znaju da se izbori događaju. Broj takvih ljudi se svuda u svetu kreće od osam do deset odsto. Ako pretpostavimo da ih u Srbiji ima pola miliona, ostaće vam svega pet miliona ljudi koji uopšte dolaze u obzir da izađu na glasanje. Tako da u Srbiji ne možemo govoriti o apstinenciji kao upečatljivoj političkoj pojavi.

Da li stoji priča Demokratske stranke da su se njihovi birači povukli u apstinenciju?

To jeste deo razloga za nešto manju očekivanu izlaznost. Prošli put je DS dobila milion glasova, a danas se najmanje 300.000 tih ljudi izjašnjava kao neopredeljeno.

Ni ponovni ulazak Tadića na veliku scenu ne može da vrati sve te birače?

Ne. Na prošlim izborima je DS imala oko 22 odsto, a sada u zbiru te dve demokratske stranke imaju oko 15 odsto. Taj zbir jeste viši od podrške koju je imala sama Demokratska stranka, pre istupanja Tadića. Moram priznati da sam očekivao drugačiji ishod podele: mislio sam da rejting DS neće pretrpeti veliku štetu izlaskom Tadića. Očekivao sam da će izgubiti procenat ili dva, a ne četiri ili pet, kako pokazuju ankete. Takođe, verovao sam da će Tadić preći cenzus glasovima ljudi koji su na prošlim izborima birali DS i od tada se izjašnjavali kao neopredeljeni. To se donekle desilo, ali se desilo i da je Tadić otkinuo veliki deo kolača Demokratama. Prema našim istraživanjima Nova demokratska stranka ima nešto veću podršku od DS, ali ne bi bilo iznenađenje ukoliko bi redosled na kraju bio obrnut.

I jedni i drugi su privukli manje partije, Tadić ide sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Petrovićevom strankom, dok Đilas ide sa Novom strankom. Takođe, LDP je na listi sa Bošnjačkom demokratskom zajednicom. Koliki je uticaj tih malih partnera na izbornu matematiku?

Uticaj je ogroman, s obzirom da nijedna od tih malih partija za sebe ne bi mogla da pređe cenzus. Svakih 0,4 odsto donose jedan poslanički mandat. Na primer, LDP je ovim partnerstvom verovatno obezbedio cenzus, a Nova demokratska stranka je to svakako uradila.

Meni to deluje kao izrugivanje parlamentarnoj demokratiji. Recimo kada LDP pitate o koaliciji, oni kažu da, eto, možda nemaju baš iste stavove sa svojim koalicionim partnerom… Kada tako zajedno preskoče cenzus, u Skupštini uvek mogu da se razdvoje.

To je na biračima da procene. Oni mogu da odluče kome će dati svoj glas između ostalog i na osnovu takvih partnerstava.

Ništa nije bilo od predloga da se izborni prag za koalicije podigne?

To je bio naš predlog. Nivelisani cenzus bi značio da jedna partija ima prag od 5 odsto, koalicija dve partije 7 odsto, tri partije 9, a četiri i više partija 11 odsto. Ali dok se pravila igre ne promene, i ovakve koalicije su dozvoljene.

Kako tumačite da lista oko Socijalista ima stabilnu podršku oko 13 odsto, s obzirom da su diskretno označeni kao kočničari Vučićevih reformi?

Ključ njihovog uspeha je razočaranje radništva. To ih drži na površini i daje komparativnu prednost u odnosu na druge. Njihova politika ima uporište u biračkom telu čiju dobru većinu ipak čine levičari. Ta politika može biti i pobednička, ali je pitanje šta kada se izbori završe i ispostavi da ta politika ne može da se implementira? A ne može. Srbija nema više te pare da priušti sebi levičarsku vladu. Ovo nije 2007. godina kada su još stizale milijarde stranih investicija. Ovde više ne može da se priušti socijaldemokratija kakvu zamišljaju Socijalisti i to jednom može da im se obije o glavu i odrazi na rejting.

Kako objašnjavate da nacionalni korpus, koji je protiv EU, ponovo nastupa odvojeno? Radikali i Dveri su na dobrom putu da ponovo prospu u bunar šest, sedam odsto glasova koje zajedno mogu da imaju…

Toplo preporučujem da to pitate njih. Bilo je sasvim jasno da odvojeni nemaju gotovo nikakve šanse, a da bi zajedno sigurno prešli cenzus. Ne znam zašto se nisu dogovorili, a voleo bih da znam.

Da li ste merili eventualni uticaj belih listića?

Beli listići su mit. Ne znamo koliko ih je bilo ni prošli put, utopili su se u nevažeće glasačke listiće. To je bio marginalan pokret. O njegovoj snazi možemo da sudimo samo posredno, tako što pogledamo koliko je nevažećih listića bilo 2012. i uporedimo sa njihovim uobičajenim brojem. Razlika je oko jedan odsto, ali ne možemo tvrditi da se ceo taj broj može pripisati belim listićima. Oni su bili marginalna grupa, a sada će ih biti još manje.

Intervju: Nemanja Rujević
Odg. urednica: Dijana Roščić