BND – sasvim obična tajna služba

Svet bez tajnih službi? Isuviše lepo da bi bilo istinito. A i naivno, nažalost, imajući u vidu mnoge konkretne i apstraktne opasnosti. Jedna od potencijalno smrtonosnih opasnosti jeste međunarodni terorizam, koji je sa versko-fundamentalističkim motivisanim masovnim ubistvom 11. septembra 2001. u SAD, dostigao novu dimenziju. Od tada su, iz raznih razloga, pod sumnjom ne samo najgori neprijatelji, već i dugogodišnji partneri i prijatelji. Time je uništen minimum poverenja koje partnerstva i prijateljstva uopšte čini mogućim.

Naravno, ne tretiraju se svi jednako: od neprijatelja se očekuje svaki mogući užas. Ali, ni u partnere se nema poverenja, jer možda premalo rade na nacionalnoj i globalnoj bezbednosti. Američki NSA-špijuni prisluškuju islamističke teroriste radi sprečavanja terorističkih napada. Prisluškuju oni i nemačku kancelarku Angelu Merkel – da, a zašto? Zato što se, bez obzira na trenutnog predsednika SAD, u Beloj kući plaše da bi u Nemačkoj ponovo mogli da se planiraju atentati, po uzoru na 11. septembar. Poznato je da se 11. septembar planirao u Hamburgu.

Razne vrste tišine

Koliko god sve to deluje iracionalno, čini se da su u glavama vodećih obaveštajnih zvaničnika i političara, takve misli odlučujuće za definisanje strategije u borbi protiv terorizma. Pritom sve strane svesno rizikuju da olako i trajno pokvare dugogodišnje dobre ili čak prijateljske odnose. Između Sjedinjenih Država i Nemačke se to desilo otkako je Edvard Snouden obelodanio špijunsku praksu NSA. A sada je to slučaj između Nemačke i Turske. Nemačka vlada doduše nije potvrdila da BND sistematski špijunira svog vojno strateški važnog NATO saveznika – ali to nije ni porekla.

Sve dok se ne dokaže suprotno, ta vrsta ćutanja navodi na samo jedan zaključak: medijski izveštaji o špijunskim aktivnostima BND protiv Turske su tačni. To može imati ozbiljne posledice za ionako zategnute nemačko-turske odnose. Nemačkoj, a posebno Angeli Merkel, Ankara odavno zamera da po svaku cenu želi da spreči ulazak Turske u Evropsku uniju. Zatim, tu je još uvek nerasvetljena serija rasno motivisanih ubistava Nacionalsocijalističkog podzemlja (NSU) – žrtve su pretežno ljudi turskog porekla u Nemačkoj. Koliko god to dvoje nemalo veze jedno s drugim, sve zajedno je ozbiljno ugrozilo poverenje i na političkom, i međuljudskom nivou.

Politika i bezbednosne službe bi trebalo da se preispitaju

Biće potrebno dosta vremena da se poverenje ponovo izgradi. Nažalost, i skepticizam je na mestu - ako obaveštajne agencije nastave po starom, a političari svih boja im u suštini daju odrešene ruke. To se može videti na primeru nemačko-američkih odnosa, na primeru od Berlina toliko željenog sporazuma o ne-špijuniranju: Vašington jednostavno neće da se prestane sa uzajamnim špijuniranjem. Paradoksalno, ali Amerikanci su po tom pitanju čak dosledni. A tako se ne stvaraju prijatelji.

Jedna stvar ostaje jasna: moralni standardi za tajne službe na važe. Ali to ne znači da su političari na vlasti oslobođeni odgovornosti. Njihov zadatak je, sada više nego ikada pre, da uz visoki stepen transparentnosti objasne i opravdaju rad svojih obaveštajnih agencija koje označavaju kao bezbednosne službe. Javnost na to ima pravo, a i pogođene zemlje-partneri. Ako sve ostane po starom, nepoverenje će nastaviti da raste, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Nepoverenje dovodi do otuđenja. A, i jedno i drugo na duže staze, šteti demokratiji – u Nemačkoj, u SAD, u Turskoj, svuda.