Borba grafitima: Čiji su zidovi?

Kultura sećanja u Bosni i Hercegovini i Srbiji, oblikovana je nasleđem rata iz devedesetih, koji je ostavio duboke traume i podele u društvima obe zemlje. U domenu javnog prostora, ulična umetnost, spomenici, murali ili grafiti, pojavljuje se kao moćan medij: zidovi po ulicama gradova više nisu samo građevinski elementi. U postkonfliktnim društvima kao što su ova dva, oni postaju bilbordi na kojima se ispisuju sećanja, likovi i ideje, izražavaju stavovi. Postavlja se pitanje kome, zapravo, pripadaju zidovi?

Jer, države su se usmerile na institucionalne pristupe: podizanje spomenika, imenovanje ulica i obeležavanje važnih datuma. Time pokušavaju da ukalupe prošlost i kreiraju zvanične narative o ratnim dešavanjima.

No, građani često nalaze vlastite načine da izraze svoje doživljaje i interpretacije onogo što se desilo. To se posebno vidi po grafitima i muralima: dok neki nose snažne poruke zajedništva, neki vode do dodatnih podela i rušenja interkulturalnog dijaloga.

U ovom procesu, zidovi postaju simbol društva u tranziciji – mesta na kojima se prelamaju zvanične priče i alternativni pogledi, koji polarizuju, prekrečavaju se i ponovo nastaju.

Nacionalizam? Nacionalizam.

U mnogim gradovima ove dve zemlje, Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Mostaru...javne prostore ispunjavaju poruke i slike čiji autori često ostaju anonimni. Takav je i ovaj jasno nacionalistički, koji aludira na zategnute odnose Srbije i Kosova i poziva na nasilje.

Međutim, ima murala čiji su autori poznati. Grafiti umetnik i muralista iz Beograda, poznat pod pseudonimom Wunste, autor je murala posvećenog poginulim borcima na Košarama, naslikanog na zgradi u Čačku. Mural je nastao po inicijativi i narudžbi jednog veterana, stanara te zgrade, koji je želeo da oda počast svojim saborcima. Za Wunstea, ovaj mural nije izraz nacionalističkih ideja, već autentičan čin sećanja.

O delima sa nacionalističkim narativima koji dominiraju javnim prostorom, Wunste, kao umetnik, ima jasan stav:

„Kada pričam konkretno o takvim grafitima, mislim da su propaganda i jedan običan politički bilbord. Ništa drugo. I ne znam da li to neko finansira i ne znam da li ljudi koji to crtaju imaju lošu nameru. S obzirom na stil, znam da nije niko od ljudi koji ozbiljno crtaju. To će reći da su ili neki klinci, ili neki, onako, poluobučeni ljudi. Ne bih ja karakterisao te ljude kao da su deo te priče. Mislim da su vrlo često samo oruđe", rekao je Wunste.

Sa Wunsteom bi se složio i Benjamin Čengić, akademski slikar i direktor Manifesta, prve galerije savremene umetnosti u Sarajevu. Čengić je jedan od autora poznatog sarajevskog murala sa likom poznatog i tamo omiljenog generala Jovana Divjaka koji je preminuo 2021.

„Nacionalističe izraze ne mogu ni nazvati incidentima - siguran sam da su mnogi grafiti i murali podržani ili dozvoljeni na bilo koji način od vlasti. Mislim da je to stvar zakona gdje se nekome gleda 'kroz prste'. Zakonski mnoge stvari nisu uređene, ali se dozvole moraju dobiti. Međutim i postupak dobijanja dozvola se vodi nekim moralnim ili etičkim usmerenjem onoga ko ih dodeljuje", naglasio je Čengić.

Kada je vreme nastanka - poruka

U srcu Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, nalazi se grafiti koji glasi „The only genocide in Balkans was against the Serbs" i potpis „Narodna patrola". Razgovarali smo sa D.K. vođom te desničarske organizacije u Srbiji, koji nam je ispričao kako je ta grupa u okrilju noći postavila natpis - koji i danas stoji.

On je svestan velikog uticaja „takve poruke na takvom mestu". Kaže i da su „dolazile poznate ličnosti i slikale se ispred grafita. Svetski poznati blogeri radili su priloge o graffitu i pokretali razgovor na tu temu".

D.K. nam objašnjava da je za njih ta poruka podsetnik na „viševekovnu represiju nad srpskim stanovništvom na Balkanu. Crna pozadina koja simbolizuje tužnu priču, nesreću. Ja ne vidim kako smo bilo koga mogli time da uvredimo".

Pritom je jasno šta je za mnoge uvredljivo: naime to što je grafit nastao u žiži rasprave oko rezolucije UN o genocidu Srebrenici 2024. Ta tema itekako polarizuje društvo u zemlji, i onemogućava pravo pomirenje između Srbije i BiH.

Glavno pitanje koje se ovde postavlja jeste: gde država povlači granicu između onoga što je dozvoljeno i onoga što nije? Zašto negde insistira na dozvolama, a negde ne? Ko odlučuje koje poruke mogu opstati na zidovima, a koje će biti uklonjene? Dok jedni tvrde da je ključ u slobodi izražavanja, drugi se pitaju koliko ta sloboda košta društvo u celini i kakav trag ostavlja na kolektivno sećanje.

Prekrečavanje - pa na sud

Nevladina organizacija Krokodil iz Srbije poznata je po svom aktivnom radu na suzbijanju nacionalističkih narativa u javnim prostorima. Kroz svoje akcije, članovi ove organizacije prekrečavali su sporne grafite i murale koji promovišu mržnju ili veličaju kontroverzne figure iz prošlosti.

„Sa dolaskom 2.000-tih godina, pojačano je pojavljivanje ekstremne desnice na zidovima. Dugo se nije razumelo zašto su zidovi važni i pripadali su nekom drugom senzibilitetu. Današnja dominacija nad zidovima vodi ka verovanju da ono što iskazuju jesu objektivne istine", istaknuo je predsednik i kreativni direktor Krokodila Vladimir Arsenijević, nagrađivani pisac, prevodilac i izdavač - koji je i sam učestvovao u nekoliko akcija precrtavanja fašističkih grafita sa kolegama iz organizacije.

Iako su aktivnosti Krokodila naišle na odobravanje dela javnosti, često su se suočavali s pravnim posledicama – od prijava do tužbi koje dolaze upravo od institucija koje bi trebalo da rade na zaštiti zajedničkih prostora. Crtači spornih grafita, kako ističe Arsenijević, nikada nisu dobili tužbe.

Ističući paradoks, on nam je ispričao kako su on i njegove kolege trenutno na sudskim procesima zbog tužbe prema kojoj su „belom bojom na belom zidu uništili spoljni izgled zgrade".

Arsenijević u tom kontekstu kaže da ideološki grafiti prevazilaze estetsko i da nakon njihovog otkrivanja postaju „sveto mesto": Zastava se više ne sme prekrečiti, lik postaje simbol grada, a natpis, iako propagira nasilje, ima jasno definisanu poruku za onog kojeg se tiče.

Čini se da država štiti samo one forme izraza koje se usklađuju s dominantnim narativima, dok zanemaruje druge, iako su svi ti zidovi deo zajedničkog prostora. Baš kao i nebo nad nama. A javni prostori Bosne i Hrecegovine i Srbije nastavljaju da svedoče o složenim putevima sećanja u društvima koja još uvek traže način da se suoče sa vlastitom istorijom.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Emiteri mira: Osnaživanje mladih novinara kao izveštača o miru“ u organizaciji Regionalne kancelarije za saradnju mladih Zapadnog Balkana (RYCO), i u saradnji sa DW.