Borba za Idlib: Turska će da izgubi rat

Turska vojska je sedam dana vodila borbe sa Asadovim trupama u Idlibu. A onda je 5. marta Erdogan sa Putinom, dogovorio primirje. Koliko dugo će oružje da ćuti?

Gido Štajnberg: Za sada je nemoguće predvideti koliko dugo će da traje to primirje. Međutim, jasno je da su Sirija i njeni ruski, libanski i iranski pomagači odlučili vratiti pod svoju kontrolu provinciju Idlib. Ono što se trenutno tamo dešava su borbe između Turske i sirijskih saveznika do kojih dolazi tokom povlačenja. Uveren sam da će tokom leta ponovo biti borbenih dejstava i da će se velika ofanziva, započeta u aprilu 2019., na kraju okončati pobjedom Bašara al-Asada.

Kakvu ulogu igra moguće širenje korona-virusa u regiji Idlib?

Sasvim je moguće da će zbog epidemije korona-virusa u Siriji, učesnici u bitkama u provinciji Idlib biti malo pažljiviji. Asadov režim mora da razmisli kako da održati borbenu gotovost svojih trupa. Sama epidemija neće da dovede do završetka borbi. Za sada se ne čini da su trupe Asadovog režima značajno desetkovane. Međutim, izbeglice u kampovima posebno će biti pogođene.

Predsednik Erdogan zna da protiv Putinove volje i bez podrške Zapada može samo da uspori ali ne i da trajno zaustavi Asadovu ofanzivu. Treba li NATO da podrži Erdogana kako bi se zaštitili civili u Idlibu? Zar i Evropa nema humanitarnu obavezu da im pomogne?

Evropljani imaju humanitarnu odgovornost. Ali, ona bi trebalo da obuhvata samo mere pomoći. Ovaj građanski rat je završen. Da su NATO ili EU hteli da intervenišu, mogli su to da urade pre nekoliko godina. Sada to, posebno u vreme pandemije korone, više nije realno. Vidimo i da Turska poslednjih godina podržava islamiste u Siriji - trenutno je to organizacija Hajat-Tahrir-al-Šam (HTS) koja vlada u Idlibu. HTS je naslednica Nusra Fronta, ogranka Al Kaide. Ne bi bilo u redu da je Zapad intervenisao stavivši se na stranu takve organizacije. Evropljani i Amerikanci bi trebalo da prihvate da je ovaj građanski rat odlučen. Turska bi trebalo da učini isto i da se odrekne davanja podrške pobunjenicima. A od pobunjenika bi trebalo zatražiti da se povuku iz Idliba. Jer, oni su, podjednako kao i Asad, odgovorni za patnje stanovništva.

Kako to mislite, kako su pobunjenici odgovorni za stradanje stanovništva kao i Asad koji od aprila 2019. godine bombarduje civile i bolnice u Idlibu?

Hajat-Tahrir-al-Šam je teroristička organizacija koja se ne bez razloga nalazi na crnoj listi terorističkih organizacija mnogih zemalja, uključujući i Nemačku. Od presudne važnosti za moju procenu je činjenica da je građanski rat izgubljen. Pokušaj pobunjenika da zadrže Idlib i podrška koju im daje Turske uzrokuje produžavanje patnji naroda. Naravno, da je Asadov režim prvenstveno odgovoran za izbijanje građanskog rata. Režim je odgovoran i za većinu žrtava i za okrutne ratne zločine. Ipak, u jednom trenutku morate da priznate da se taj sukob više ne može dobiti. U prvim danima rata Slobodna sirijska armija pokazala je kako postupiti u takvim situacijama: kada je Asadova vojska ušla na područje Homsa i kada je postojala bojazan da bi moglo doći do većeg bombardovanja, pobunjenici su se povlačili, kako civilno stanovništvo ne bi bi došlo u fokus napada. To bi bilo ispravno postupanje. Međutim, takvu politiku ne možete da očekujete ​​od Turske i njenih islamističkih saveznika

Pored terorističkog HTS-a, u Idlibu žive i drugi pobunjenici i demokratska opozicija. Kako bi trebala izgledati njihova budućnost pod Asadom?

Potpuno je jasno da će Asad preuzeti kontrolu nad provincijom Idlib. Stoga se pitanje budućnosti pobunjenika svakako postavlja. Mislim da je jedini način na koji mogu preživeti ili izbeći hapšenje - povlačenje u Tursku. To bi bilo i logično, jer ih Turska podržava najkasnije od 2012. Ona je saodgovorna što su u redovima pobunjenika od 2013. prevladali islamisti. Stoga bi Turska morala prihvatiti i pobunjenike i rastući broj izbjeglica. Bez obzira koji scenario prevlada, izbeglički talas se ne može sprečiti. Ljudi će bežati u Tursku, pitanje je samo da li že Turska da otvori granice.

Erdogan želi po svaku cijenu da spreči pad Idliba i stavljanje provincije pod kontrolu Asadovog režima. Zašto ne odustaje?

Od 2015. godine u turskoj politici prema Siriji postoji novi prioritet. Radi se o tome da se spreči jačanje sirijskog ogranka PKK-a - takozvanih kurdskih Snaga narodne obrane. Po mom mišljenju, logično je da se Turska na to fokusira. Erdoganova vlada još uvijek podržava pobunjenike u Siriji, kako bi preko njih mogla vući konce u zemlji. Ova politika, iako je građanski rat već odlučen, glavni je razlog zašto imamo katastrofu u Idlibu, koja će se pogoršati širenjem korone. Turska bi mogla da natera pobunjenike da se prestanu boriti protiv Asadovog režima. Ali ona to ne čini. Poenta je u spašavanju ostataka njihove politike u Siriji. Radi se međutim o borbama u kontekstu povlačenja. Turska će izgubiti ovaj sukob.

Turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavašoglu već je signalizirao da će područja južno od magistrale M4, koju trenutno kontrolišu pobunjenici, biti predata Rusiji. Ostalo bi malo područje koje bi i dalje kontrolisale paravojne snage povezane sa Turskom. Ovo područje ne bi moglo samostalno egzistirati i gotovo bi u potpunosti zavisilo od međunarodne pomoći. Koliko je realan ovaj potez?

Ne verujem u rešenje po kojem bi Turska kontrolisala pobunjeničku teritoriju na severu Sirije. Asadov režim odlučan je da ponovo stavi pod svoju kontrolu sve delove zemlje. Možda će proći neko vreme, ali Asadova vlada i njeni ruski i iranski pomagači slažu se u tome da treba preuzeti celu teritoriju. Ne postoji rešenje po kojem bi Turska i dalje mogla kontrolisati neko područje na severu Idliba. Sada se vode borbe kojim turska vlada želi da osigura svoju relevantnost u pregovorima. Turska će da ostane važna, ali će i dalje da bude izložena pritisku da napusti ovo područje.

Gido Štajnberg je ekspert za Bliski Istok Fondacije Nauka i politika (SWP) u Berlinu. Od 2002. do 2005. je bio referent u oblasti borbe protiv međunarodnog terorizma pri nemačkoj vladi.