Detinjstvo u izbegličkom kampu: čežnja za domom

Spolja se može videti zid, ulazna vrata i bodljikava žica susednog kompleksa u kojem je smeštena grčka mornarica. Izbeglički kamp Šisto nalazi se u neplodnom krajoliku na periferiji Atine, na oko pola sata vožnje od centra grčke prestonice.

Već rano ujutro temperature su preko 30 stepeni. Duva slab, vruć vetar. Vazduh je suv i prašnjav. Uprkos vrućini, u Šistu se nešto događa. Dečak, star oko pet godina, bos trči unaokolo po prašnjavom, šljunčanom tlu. Posmatra grupu vatrogasaca koji izvode vežbu.

Trenutno 193 dece od 0 do 17 godina živi sa svojim porodicama u Šistu. Dolaze uglavnom iz Sirije, Avganistana, Somalije i Iraka. U Šistu više nema maloletnika bez pratnje. U prošlosti su grčki izbeglički kampovi, pa tako i ovaj, imali tzv. „sigurnu zonu“ za tu grupu dece. Ali, zbog posebnih potreba dece bez pratnje, to danas više ne postoji. Maloletnici koji su u Grčkoj bez roditelja, smešteni su u odvojenim kampovima.

„Bili smo na putu tri dana“

Ajham Albahš ima 11 godina i živi tu već sedam meseci sa roditeljima i mlađom sestrom Lin kojoj je osam godina. Dečak sedi u kancelariji za socijalnu integraciju sa svojim prevodiocima i članovima tima izbegličkog kampa. Šarene slike i rukotvorine vise po zidovima, a na plafonu je pričvršćen mobilni telefon na kojem piše „sreća“.

Ajhamova porodica pobegla je iz Sirije u Tursku i živela osam godina u gradu Mersinu na turskoj obali Sredozemnog mora. U novembru 2023. roditelji su s decom došli na grčko ostrvo Kos, a mesec dana kasnije u Šisto. „Bili smo na putu tri dana, sećam se toga“, kaže Ajham. Drugih detalja bekstva u Grčku se ne seća.

Loša iskustva u Turskoj

„Ono što smo doživeli u Turskoj bilo je loše. Strašno je kad vam deca dođu iz škole i kažu da je nad njima počinjeno nasilje. To nije sigurna zemlja“, priča Ajhamova majka Alaa Alhatab (34).

Ona kaže da se u Grčkoj oseća bezbedno. Službenici u kampu dobro se odnose prema njoj i njenoj porodici. Međutim, ni oni zapravo ne mogu da pomognu. Zahtev porodice za dobijanje azila odbijen je dva puta. Alaa kaže da ne zna šta će sledeće da se dogodi. Trenutno može samo da čeka – a definitivno ne želi da se vrati u Siriju. „Želim najbolje za svoju decu, nada je trenutno jedino što imam“, kaže.

Kanada, Velika Britanija i uvek iznova – Nemačka. I deca u Šistu znaju od svojih roditelja da im je Grčka samo usputna stanica. Neizvesno je koliko još dugo.

Svakodnevna pitanja dece

Svaka porodica u kampu živi u svom kontejneru. On se sastoji od dve odvojene spavaće sobe s krevetima za jednu osobu i krevetima na sprat, kuhinje sa štednjakom, frižiderom i tuš-kabinom. Toplu vodu obezbeđuju solarni sistemi i pre svega električni kotlovi. Svi kontejneri imaju i klimu. Osim stambenih kontejnera, postoji i posebna zgrada za osobe s invaliditetom koja ima rampu.

S obzirom na to da je trenutno u Grčkoj letnji raspust, deca ne idu u školu. Tokom dana većinu vremena provode u klimatizovanim kontejnerima. Tek uveče, kada vrućina polako postane podnošljiva, izađu napolje da se igraju na igralištu i terenu za mali fudbal. Glavni događaji za Ajham i Linine su putovanja na događaje van kampa.

Alaa Alhatab pratila je svoje dvoje dece na izletu na manifestaciju „Nedelja izbeglica“ koja je bila organizovana u centru Atine. Braća, sestre i druga deca farbali su kuću od kartona. Bila je to interaktivna radionica na temu i simboliku pojmova „kuća“ i „dom“. „Najteže mi padaju gotovo svakodnevna pitanja moje dece kada ćemo konačno da se preselimo u našu kuću“, kaže Alhatab.

Priprema za život „napolju“

Većina dece već zna da komunicira na grčkom, a mnoga govore i engleski. Sva deca školskog uzrasta upisana su u grčke škole. Ali, ima i onih koji ne idu u školu. „Ne možemo i ne želimo da prisiljavamo tu decu i njihove roditelje na to“, kaže Tomas Papakonstantinu, direktor kampa Šisto.

Papakonstantinu je na toj funciji od 2020. On svoj rad ne vidi samo u pružanju smeštaja i medicinske nege za izbeglice, već pre svega u stalnom poboljšanju života u kampu na razne načine.

Papakonstantinu i njegov tim posebnu važnost pridaju davanju deci različitih impulsa i pružanju uvida u to šta se nalazi van Šista. Direktor kampa redovno organizuje izlete na sportske i kulturne manifestacije. Nedavno su Ajham i Lin bili na finalu Lige konferencija i na stadionu Kalimarmaro na kojem je održana ceremonija sa olimpijskim plamenom za Olimpijske igre 2024. u Parizu.

Ajham uzima odbojkašku loptu i uzbuđeno priča o poseti finalu Lige konferencija. Dvanaestoro dece iz Šista, uključujući Ajhama i njegovu sestru Lin, dobilo je priliku da prati igrače grčkog Olimpijakosa. Trinaestogodišnjem Huseinu čak je bilo omogućeno da preda loptu. „Deca nisu htela da skinu dresove sedam dana nakon utakmice“, kaže jedan službenik u kampu.

„Pustili su me da pratim igrača koji je postigao gol“, ponosno kaže Ajham. On međutim kaže da ne želi da postane fudbaler, nego lekar ili pilot. Lin voli fudbal isto kao i njen brat. A njen posao iz snova je – da postane pedijatar.

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku