Dobro došli u Hotel Nikaragva

Jof je otišao da donese kafu sa kioska na ćošku. Na njegovom radnom stolu je hrpa papira i rukopisa. Gledam u bezlične fasade kroz prozor. Spuštam pogled na jednu stranicu. „Nivo i trajnost upečatljive, blagodatne i velike umetnosti direktno je zavistan od stepena duhovne kreativne gotovosti stvaraoca-podvižnika“. Beleška me je usisala kao vir čamac od papira. Nešto dalje je stajalo: „Oni su bića proširenih percepcija i neprestano ratuju, love, savladavaju prepreke, postavljaju zamke, kleče i mole za silazak zraka Svetog duha na njihovo teme, i tvore Mozaik od neizražajnog, neuhvatljivog, kolekcionari snova, magle i paučine, strpljivi prevodioci sa neizrecivog u izrecivo…“

Utom dođe Jof. Bestidno sam upro prstom u papir: „Novi rukopis?“ On slegne ramenima i odvrati: „Imam toga nekoliko kila. Ne znam ni sam šta ću s tim“. Neki pisci Jofove generacije bi se od sreće ujeli za dupe kada bi imali samo koju stotinu grama ovakvog teksta. Ovaj list hartije objašnjava njegovo umetničko stremljenje bolje od bilo kakvog autopoetički zamišljenog teksta. Jer on je taj koji lovi neuhvatljivo, kolekcionar je snova, književni podvižnik i pre svega – prevodilac neizrecivog u izrecivo.

Ali ja sam taj dan navratio do Osendorfa, mirne i dosadne kelnske četvrti, do stana Jovana Nikolića, sa posebnim povodom. Slavimo uz kafu i razgovor izlazak njegove knjige na nemačkom „Hotel Nicaragua“.

Pošto sam se svih ovih decenija u Nemačkoj umeo dobro družiti sa autorom, znam da je Hotel Nikaragva, pre nego što postao literarni artefakt na srpskom i nemačkom,  bio neko vreme bolno stvaran u piščevom životu. Jovan Nikolić je dramatičan krah svog drugog braka proživljavao u samačkoj mansardi u centru Kelna, a celi ulaz je nekada bio sedište nemačkog ogranka revolucionarne organizacije iz Nikaragve. Jovan bi slušao noću odličan program Zapadnonemačkog radija, koji je emitovao modernu etno-muziku iz celog sveta. Note su se prelivale u groteskna snoviđenja. A sve to se zgusnulo u zapis po čijem nazivu su imenovane dve njegove knjige – ona na srpskom i ova na nemačkom.Na nemačkom je autor uvrstio svega 26 od ukupno 69 tekstova iz knjige na srpskom, a dodao im je 22 zapisa. To znači da se ne radi o knjizi koja je prevedena već o novom rukopisu koji je nastao preseljenjem iz jednog u drugi „hotel“, iz jednog u drugi jezik.

Samoća kao zavetno stanje

Još je novosadski izdavač na svom sajtu imao žanrovsku nedoumicu. Knjiga je objavljena u proznoj ediciji uz napomenu da je to zbirka „ žanrovski sintetizovanih tekstova, nastalih kao rezultat neposrednih doživljaja, proizvedenih delovanjem naizgled trivijalnih prilika, i potom reflektovanih na ,,unutrašnju” stvarnost. Otuda oni često imaju svojstva dnevničkih zapisa, dokumentarističkih mikroeseja, lirizovanih beležaka ili crtica premeštenih sa margina percepcije u središte analitičkog mišljenja. Poželimo li da im pronađemo integrativni element, nećemo dugo oklevati s tvrdnjom da je to autorova sklonost ka neprestanom preispitivanju i vrednovanju utvrđenih istina i mogućnost njihove rekontekstualizacije".

I u austrijskoj knjizi Jovan Nikolić dovodi u pitanje skoro sve što je običnim smrtnicima samorazumljivo – stvarnost, perceptivne navike, identitete, sopstveno pisanje. On je u potrazi za formulom spasa, samo nam to ne kaže. Već nam poručuje da u tome ko smo i kakvi smo nema ničeg osim zablude.

Književnik Dejan Aleksić je ipak detektovao jezgro oko kojeg se okupljaju Nikolićevi tekstovi: „Ako bismo se zamislili nad pitanjem nukleusa Nikolićeve spisateljske misli, nad početnom tačkom njegove stvaralačke imaginacije, pokušavajući da jednom rečju odredimo autorov nagon za duhovnom avanturom, moguće je da bi ta reč bila samoća. Samoća je za Nikolića zavetno stanje ljudske egzistencije. Ona na naročit način osenčuje njegov inače melanholični portret, istovremeno braneći stvaralački integritet čoveka koji svom unutrašnjem svetu kao uređenje uvodi totalitarizam individualnosti, a za intimnu ideološku doktrinu proglašava samoću".

Naravno, ovakav isposnički, melanholični literarni hotel nije bio odveć posećen ni u Srbiji koja se sve brže odvikava od čitanja knjiga u kojima se može iskusiti nešto o samoći kao „zavetnom stanju ljudske egzistencije“. Ali austrijski izdavač nije mario za to. Nikolićeva publika na nemačkom govornom prostoru je brojnija nego u Srbiji koju je autor napustio pre dobrih četvrt veka.

Autor koji sam sa sobom igra šah

I u novoj proznoj knjizi na nemačkom Jovan Nikolić ostaje nekonvencionalan. U naslovnoj priči sebe označava kao čoveka „koji sam sa sobom igra šah“. Ne ulaže ozbiljan napor da se približi masovnom ukusu. Pritom bi on to mogao bez problema – pisac je nekih tekstova za muzičke numere, između ostalog i za filmove Emira Kusturice. U prethodnom životu, u Beogradu, za njegove kabaretske nastupe devedesetih tražila se karta više. Bio je na turnejama sa svojom tadašnjom suprugom koja je pevala u Ođili. Dete je romskog saksofoniste i srpske pevačice. Ima čačansku britkost u dosetkama.

Dakle, mnogo zna o šarmiranju publike. Ali ovde mu do toga najčešće nije stalo. Pisanje za njega ostaje egzistencijalna nužnost. Njegovi su zapisi prožeti crnohumornim problescima do te mere da bi se na početku knjige mogla naći čuvena krilatica austrijskog pisca Alfreda Polgara u predvečerje Velikog rata: „Situacija je bezizgledna, ali nije ozbiljna."

Njegova duhovitost nije zabavljačkog tipa. Ona je ispečena u pećnici tihog očajanja. Ali deluje lekovito. Na primer, hipohondrijski uznemirenom subjektu zazuji mobilni u džepu, a on ženi vrisne u lice: „Prostata". Ili epizoda iz beogradskog života u kojem je autor delio stan sa legendarnim gitaristom Točkom: „Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: Ubij ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište! Točak je mirno odgovorio: Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!"

Već uvodni tekst predstavlja ispit hrabrosti za čitaoce. Autor tvrdi: „Pre svih uzroka, ja sam najpre iskusio posledice pisanja: da se ono sto sam zapisao, docnije  ovaplotilo i obistinilo. To me je, budući da o svemu tome ništa nisam znao, u priličnoj meri prepalo. Ne malo puta sam ustajao iz sna da bih zapisao čitave redove, stihove, ne malo puta sam na zaturenim hartijama, papirićima, marginama novina, na unutrašnjem papiru cigareta, zaticao ponekad veoma zanimljive beleške za koje nisam bio siguran ko ih je zapisao mojim rukopisom. Poznavajući sopstvene mogućnosti, bio sam siguran da takvoga zapisa ne samo da sam nedostojan, nego ga ne bih umeo iz svog racionalnog dela mozga proizvesti. Mnogih tekstova do danas nisam svestan. Moji rukopisi su uglavnom daleko nadmašili pojedine moje ’književne sposobnosti’, mene je ono što sam napisao u mnogome nadilazilo."

Za čitaoca je ovaj iskaz potencijalna opasnost, jer mora da se zapita: Ako čitam ove tekstove, hoće li to što mi se u njima čini somnabulno, apsurdno, groteskno i protivno smislu postati deo moje stvarnosti? Ako se piscu dešava to što zapiše, možda je tako i sa čitaocima kada pročitaju to što Jovan zapisuje dok mu se čudan san ostvaruje?

Odgovor je – da. Kada se nekome ugnezde u glavu, Jovan Nikolić i njegov književni svet ne žele više iz nje da izađu. Da li je to poseban dar autora kojim nas uvlači u svoje zaumne orbite ili se možda radi o nenamernoj magiji koja razjeda naše poprilično trome perceptivne navike? To je još jedno od pitanja na koje će svaki čitalac morati da odgovori za sebe.

Snevačko ja

U proznom svetu Jovana Nikolića izgleda ništa nije onako kako se na prvi pogled učini čitaocu. Majstorstvo autora se pred nama pokazuje u punoj raskoši kada uspeva da dovede u pitanje granice između zbilje i snoviđenja. Iz sna izranjaju stihovi kriptičnog značenja, u snu se plače kao nikada na javi. Uprkos tome autor se pita:  „Šta to moje snevačko JA možebiti zna, a ne mogu znati ovaj ja koji zalud pokušava da pribeleži svoje iskustvo, nemoćan da dekodira odbleske opsena koje na tren minuše mimo ubogih čula?"

48 zapisa koji su svrstani u knjigu – skoro da sam došao u iskušenje da kažem 48 soba različite kategorije, kvadrature i atmosfere u Hotelu Nikaragva – okupljeni su u pet celina. Tekstovi nisu nastajali u isto vreme niti imaju ambiciju da se formalno ujednače. Ali povezuje ih tematski okvir. Detinjstvo i porodica označavaju prvi opsesivni krug kojem se autor vraća iz knjige u knjigu.

Potom su tu bol i samoća duše i tela, svakodnevne perceptivne zamke. Svemu tome se na kraju, u angažovanim tekstovima, pridružuje usamljenost jednog celog naroda, koji zbog muzičke nadarenosti u Evropi ima pravo na tonski trag, ali ostaje bez reprezentativne slike – Narod koji ima ton a nema sliku: „Šta je muzika značila Romima, u svojim knjigama i studijama istraživači romske kulture, romolozi su saglasni: muzika je za Rome diljem viševekovna puta od Pendžaba i Radžastana bila trezor, nacionalna biblioteka ukupnog kulturnog pamćenja ovog velikog evropskog naroda.

Čitavo blago romske usmene tradicionalne književnosti bilo je mumificirano pratnjom prenosivih muzičkih instrumenata. I na taj način preživelo je sedam vekova progona i pogroma u tadašnjoj Evropi da bi se ubaštinilo u generacije potomaka i uživaoca. Muzika je dakle preživela dočim su njeni izvođači prepušteni preživljavanju“.

Apsolutni sluh

U svom osvrtu na novosadski Hotel Nikaragva Branislav Živanović  je u Nikolićevoj prozi prepoznao  „glas koji poseduje nomadski senzibilitet“: „Budući da je stalno u pokretu, nomad prelazi granice bez osvrtanja što ga čini različitim od emigranta i izgnanika koji su neprekidno suočeni sa mukom nostalgije i nepremostivim unutrašnjim granicama“.

Osim toga, teorijski je povezao Jovana Nikolića i pojam „nomadizma“ pozivajući se na francuske mislioce Žila Deleza i Feliksa Gatarija. Ipak, najlucidnija opaska Živanovića o Nikoliću jeste ona kada kaže za autora „kao da je na tragu Gastona Bašlara koji je isticao da svako od nas ima svoj cilj, takozvanu oniričku kuću, svoju idealnu kuću koja zapravo predstavlja kriptu rodne kuće". Naposletku, nije li to intencija svakoga ko zida kuću od reči?

Za razliku od ovog kritičara mene najviše inspirišu one Nikolićeve minijature koje nastaju na raskršću snova i košmara, svakodnevnih apsurda i oneriofrenije, poezije i banalnosti, zdravlja i bolesti, tela i duha. Ironične iskre koje vrcaju u tom sudaru osvetljavaju melanholični polumrak iz kojeg se čuje romska tužbalica. Retki su autori koji imaju tako istančan osećaj za skrivene, nesvesne, nerazumljive aspekte ljudske egzistencije.

Tog sam dana iz Osendorfa poneo saznanje da Jovan Nikolić ima veliku, zapuštenu književnu riznicu te da bi ga trebalo nekako nagnati da objavljuje češće i više.

Kada se osvrnem na iskustvo decenijskog druženja sa Jovanom, garantujem da su veoma retki pisci koji poput njega imaju apsolutan sluh i koji su – da su hteli – mogli da budu izuzetni muzičari. Tako da je taj gubitak za muziku – posle dvostrukog Hotela Nikaragva je to sasvim jasno – značio značajan dobitak za književnost.