Bio je to najgori islamistički napad u Nemačkoj. Pre dve godine, 19. decembra 2016, jedanaest ljudi poginulo je u centru Berlina, kada se Anis Amri kamionom sjurio na ljude na božićnom vašaru, na tgu Brajtšajdplac. Prethodno je ubio vozača ukradenog vozila.
Bivši predsednik Saveznog zavoda za zaštitu ustavnog poretka (BfV), Hans-Georg Masen, tada je taj užas kratko opisao kao „policijski slučaj“. A to znači: njegova služba (državna bezbednost unutar Nemačke, prim. ur.) zna malo ili ništa o Amriju koji je u Nemačku stigao kao izbeglica.
Da to nije bilo tačno, može se lako dokazati. Možda je dovoljno napomenuti da su nemački organi bezbednosti Amrija identifkovali kao opasnu osobu – kao nekoga ko bi mogao da izvrši teroristički napad. I zato se Amrijem u više navrata bavio Zajednički centar za borbu protiv terorizma (GTAZ) koji objedinjava savezni i pokrajinske centre za borbu protiv terorizma. Naravno da na redovnim sastancima tog centra uvek učestvuje i Zavod za zaštitu ustavnog poretka.
Zbog mnogo otvorenih pitanja i protivrečnosti, opozicija u Bundestagu tražila je da se tim slučajem bavi posebni istražni odbor. Takav odbor osnovan je u martu i otada je saslušao brojne svedoke – uključujući i službenike Zavoda za zaštitu ustavnog poretka koji bi uvek ostavljali utisak da su u najboljem slučaju samo čuli za ime Amri.
Poslanici opozicije nisu mogli da poveruju u to navodno nemanje pojma. Njihove sumnje su opravdane. Jer, nasuprot prvobitnim tvrdnjama, Zavod za zaštita ustavnog poretka itekako je imao špijune u Amrijevom okruženju. Nejasno je pak koliko su ti špijuni bili blizu Amriju. To najbolje zna njihov neposredni kontakt u Zavodu – odnosno vođa špijuna. Međutim, po naređenju Savezne vlade, tim osobama nije bilo dozvoljeno da svedoče pred istražnim odborom. Razlog: zaštita izvora. „Izvori“ su u stvari špijuni.
Sopstvenu lošu saradnju s istražnim odborom Bundestaga, Vlada i nadležne državne institucije vole da pravdaju navodno ugroženom bezbednošću špijuna, odnosno izvora. Faktički, vlasti time sabotiraju dalje razjašnjavanje terorističkog napada. To tako vide i poslaničke grupe Levice, Zelenih i Liberala i zbog toga su zajednički tužili Vladu pred Saveznum ustavnim sudom. Njihovi argumenti su uverljivi. U to spada interes javnosti – posebno preživelih i porodica žrtava – da se taj teroristički napad rasvetli.
Koliko je apsurdan lažni argument ugrožene bezbednosti, pokazuje i primer terorističke grupe „Nacional-socijalističko podzemlje“ (NSU): špijuni i njihove vođe morali su da svedoče u parlamentarnim istražnim odborima i na suđenju. Da ne bi otkrili svoj identitet neki od njih maskirali su se perikom i sunčanim naočarima,.
Nije važno što ti svedoci, u vreme kada su davali izjave, više nisu bili aktivni špijuni ili njihove vođe. Jer u očima verskih ili rasističkih fanatika, nema razlike između aktivnih i bivših špijuna i njihovih kontakata u Zavodu za zaštitu ustava. Jednom izdajnik, uvek izdajnik – to je logika islamista, ali i desničarskih ekstremista.
Kada država otežava istragu zločina iz straha od njihove osvete, onda je to više nego zabrinjavajuće. Dobro je da se Liberali, Levica i Zeleni brane sredstvima pravne države.