Erdogan i Kurdi – između približavanja i eskalacije

Bilo je veliko iznenađenje kada je Devlet Bahdželi, lider ultranacionalističke Partije nacionalističkog pokreta (MGP) u oktobru iznenada prišao kurdskim političarima iz Demokratske partije (DEM) i rukovao se sa njima. A godinama je tvrdio da je levičarski, prokurdski DEM, kao i njegova prethodnica, Demokratska partija naroda (HDP), produžetak terorističke organizacije Radnička partija Kurdistana (PKK) i da bi stoga trebalo da bude zabranjen.

Tursku je još više je iznenadio njegov predlog nekoliko nedelja kasnije da bi lider PKK Abdulah Odžalan mogao da bude uslovno pušten, ukoliko objavi raspuštanje PKK. Neočekivani potez šefa MHP-a, čija stranka se smatra pretečom desničarskih ekstremističkih Sivih vukova i poznata je po mržnji prema manjinama.

U danima koji su usledili, lidera PKK Odžalana je posetila porodica, po prvi put u 43 meseca. Ovaj 76-godišnjak se od 1999. godine nalazi u samici u zatvoru visoke bezbednosti.

Pre deset godina došlo je do mirovnog procesa sa PKK, ali ga je Erdogan otkazao 2015. godine. Posle nekoliko godina bez nasilja, krvavi sukob se ponovo razbuktao. Turska vlada je počela da se obračunava sa kurdskim političarima u zemlji i pokrenula vojne operacije u severnom Iraku i severoistočnoj Siriji. Sedište PKK nalazi se u planinama Kandil u Iraku. Od građanskog rata sa Zapadnim Kurdistanom u Siriji je de fakto uspostavljena kurdska samouprava.

Sa štapom i šargarepom?

Otkako je Bahdželi odlučio da Odžalana eventualno oslobodi ranije, u Turskoj se od tada nagađa šta vlada u Ankari planira. Zašto predstavnici vlade traže blizinu Odžalana s jedne strane, dok se u isto vreme smenjuju legalno izabrani lokalni kurdski političari? Da li je vlada vodila tajne pregovore sa liderom PKK, ali ipak nije postigla ono što je želela?

Pre samo dve nedelje, gradonačelnik istanbulskog okruga Esenjurt uhapšen je zbog navodnih veza sa PKK. Nekoliko dana kasnije, tri kurdska gradonačelnika na jugoistoku zemlje su smenjena i uspostavljena je prinudna uprava. To se dogodilo i Ahmetu Turku, veteranu kurdske politike.

Taj 82-godišnjak je u prošlosti tri puta biran za gradonačelnika Mardina i tri puta je smenjivan.

Posmatrači se slažu: Erdogan želi ponovo da postane predsednik Turske. Međutim, za četvrti mandat bi bile neophodne ustavne promene, ali mu nedostaje neophodna većina u parlamentu. Da bi to postigao, planira da koristi sistem štapa i šargarepe da dovede Kurde i prokurdsku DEM na svoju liniju. Zauzvrat, on takođe mami ljude ustupcima – kao što je ublaženi kućni pritvor za Odžalana ili mogući prekid prakse prinudne administracije u kurdskim oblastima. To znači da bi mogao da podeli i opoziciju.

Promena odnosa snaga na Bliskom istoku?

Za politikološkinju Arzu Jilmaz sa Univerziteta Kurdistan Hjuler u Erbilu, u severnom Iraku, drugi razlozi igraju odlučujuću ulogu: „Prvo i najvažnije je nestabilna situacija na Bliskom istoku i odluka američke administracije da povuče američke vojnike iz Iraka i Sirije do 2026. godine“. Nakon reizbora Donalda Trampa, to bi se možda moglo dogoditi brže, kaže ona. Još uvek je 2.500 američkih vojnika stacionirano u Iraku i 900 u Siriji. U Siriji oni blisko sarađuju sa tamošnjim kurdskim paravojnim formacijama. „Odnos snaga se menja na Bliskom istoku, ali Turska, uprkos svojim ambicijama, tamo nije važan igrač“, ocenjuje Jilmaz. Ankara bi to mogla da promeni.

Bese Hozat, kopredsedavajuća KCK, krovne organizacije PKK, je sličnog mišljenja. U jednom intervjuu, ona je rekla da geopolitički i geostrateški položaj i uticaj Turske u regionu postepeno slabi. To je izazvalo paniku turske vlade. Oni traže izlaz i pokušavaju da instrumentalizuju kurdskog lidera Odžalana u svoje svrhe.

Očekuju se nove vojne operacije

Erdogan je prošle nedelje najavio da će uskoro zatvoriti „bezbednosne rupe na južnim granicama”. Time se zapravo preti novim turskim vojnim operacijama u Siriji i Iraku.

Iz ugla Arzu Jilmaz, irački Kurdi ne moraju da brinu za svoju budućnost. Njihov status kvo je čvrsto zacrtan u ustavu zemlje. Međutim, budućnost samoproglašenog autonomnog regiona Zapadni Kurdistan na severoistoku Sirije je neizvesna. Jer, kako ističe, do sada su ga podržavale SAD. Nejasno je šta će se dogoditi nakon povlačenja američkih trupa i ko će popuniti nastali vakum moći. Ono što je ključno jeste kako Kurdi zapravo sarađuju jedni sa drugima u različitim oblastima. „To će biti ključno pitanje da li će Kurdi na kraju izaći iz ove krize ojačani ili oslabljeni.“

Prema izvorima bliskim PKK, u Briselu je prošle nedelje održan prvi sastanak kurdskih partija iz Iraka, Irana, Sirije i Turske kako bi se razgovaralo o situaciji na Bliskom istoku i potezu Ankare. O rezultatima se pak ništa ne zna.

Kurdi su najveći narod na svetu bez sopstvene države. Prema procenama, u Turskoj živi više od dvanaest miliona Kurda, u Iraku i Iranu oko šest miliona, a u Siriji skoro tri miliona.

Najveća kurdska zajednica u dijaspori živi u Nemačkoj sa oko milion ljudi. 

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku