Eritreja: zemlja pred egzodusom

Mohamed Idriz govori tiho. Nerado se seća svog bekstva od pre godinu dana. „U Libiji je bilo veoma teško. Morao sam da provedem mesec dana u zatvoru“, kaže taj Eritrejac. A onda je rešio da pređe preko Sredozemnog mora do Evrope. „Ukrcali smo se na brod i preko mora pošli za Italiju.“

Mohamed je uspeo da stigne do Nemačke. To mnogim drugim Eritrejcima nije uspelo. Hiljade ljudi svake godine beže iz zemlje koja ima samo 6,5 miliona stanovnika. UNHCR je prošle godine registrovao više od 338.000 Eritrejaca u zbegu. Pretežno se radi o muškarcima, ali i o ženama sa decom koje su se usudile da se zapute kroz pustinju na putovanje opasno po život. „Većina tih ljudi je vrlo mlada“, kaže Musi Zeraj.

Katolički sveštenik je i sam pre 20 godina iz Eritreje pobegao u Italiju. Danas njegov dežurni telefon za izbeglice koje su se na moru našle u neprilici neprestano zvoni. „Prošle nedelje sam imao bezbroj poziva u pomoć. Sakupljam informacije i prosleđujem ih malteškoj i italijanskoj obalskoj straži. Pitam da li mogu da pomognu.“

Zastrašeni i bez perspektive

Organizacija za ljudska prava Amnesti internešnal opisuje eritrejsku vlast kao jedan od najrepresivnijih režima na svetu. Predsednik države Isajas Afeverki je na vlasti 22 godine. On je šef države, vlade, vrhovni zapovednik vojske, predsednik parlamenta i šef jedine dozvoljene stranke PFDJ.

„Od 1993. Eritreja ima samo jednog predsednika, samo jednu stranku. Opozicija nije dozvoljena“, kaže Klara Braungart, stručnjakinja za Eritreju u organizaciji Amnesti Internešnal. Dodaje da je u toj zemlji zabranjena i svaka forma civilnog društva, da mediji ne smeju da nezavisno izveštavaju i da postoje samo još državne televizijske i radio stanice kao i novine. „Tu sloboda mišljenja nije moguća“, kaže Braungartova.

Eritrejac Mekonen Mesgena kaže da u njegovoj otadžbini vlada klima straha, te da ljudi nemaju nikakvu političku ili ekonomsku perspektivu. Taj stručnjak za migracije nemačke fondacije Hajnrih Bel prenosi da „mnogi ljudi imaju osećaj da se nalaze u neprestanoj konfliktnoj situaciji“. Godine 1998. izbio je i pogranični sukob sa susednom Etiopijom. Otada vlada svaku represiju pravda time što u zemlji ne vlada „mirno stanje“, kaže Masgena. Svaka iskra protesta se kažnjava zatvorom i mučenjem.

„Imamo izveštaje prema kojima su ljudi mučeni, vezivani, obešeni za ruke i noge i izlagani velikoj vrućini“, kaže Klara Braungart iz Amnestija, i dodaje da se iz tih razloga niko ne usuđuje da zastupa opozicione stavove.

Svi moraju da služe vojsku

Otpor samo povremeno stiže do javnosti. Tako je fudbalska reprezentacija Eritreje prilikom jednog gostovanja u Ugandi zatržila azil u toj zemlji. 2013, kritički raspoloženi oficiri su zauzeli ministarstvo informacija zahtevajući sprovođenje političkih reformi. Njih 187 odmah je uhapšeno. Prošle godine su četiri katolička biskupa u otvorenom pismu jasnim rečima kritikovali stanje u državi.

Jedna od razloga zbog koga pre svega mladi Eritrejci beže iz zemlje jeste i vojna obaveza, kaže Braungartova. Svi muškarci i žene koji napune 18 godina, moraju da služe vojni rok 16 meseci. Čak se i od đaka zahteva da poslednju školsku godinu završe u jednom vojnom kampu. „Ljudi često moraju da godinama služe vojsku za veoma malu platu“. Onaj ko se pobuni, ide u zatvor. Vlasti često samovoljno produžavaju vojni rok na neodređeno vreme.

Povrede ljudskih prava u Eritreji se tematizuju i na međunarodnom planu. Ujedinjene nacije su 2012. angažovale i specijalnu opunomoćenicu za ljudska prava u Eritreji, Šilu Kitarut. Otkako je imenovana, ona pokušava da dobije dozvolu za ulazak u Eritreju – bez uspeha.