Statističari su nam upravo saopštili da je nemačka privreda opala za pet odsto prošle godine, obeležene koronom. To je manje nego tokom svetske finansijske krize (2009. je pad bio 5,7 odsto) i daleko manje nego što su nam neki proroci predviđali uoči prvog lokdauna prošlog proleća.
Drugim rečima, ugruvali smo se, ali smo dobro prošli.
Nije previsok ni broj ljudi koji su zbog krize ostali bez posla. Doduše, posle 14 godina je prekinut rast zaposlenosti, ali je ona ostala na visokom nivou.
Naravno, svi se nadaju da će privreda odskočiti ove godine. Jer, koliko god ministar finansija ponavljao da će pogođena preduzeća – pre svega mala – i dalje dobijati pomoć, jednom će i njegova kasa biti prazna.
Premda je trenutno moguće da se država jeftino zaduži, u Berlinu bi svakodnevno morali da se pitaju: ko će na kraju da plati ceh? Dugovi su uvek hipoteka narednih generacija.
Država treba da zahvali poreskim platišama i privredi što izdašno može da pomaže u krizi. Kada mnogo ljudi radi, onda cvetaju poreski prihodi kako od dažbina na zaradu, tako i kroz potrošnju.
Oni koji danas pozivaju da se zbog pandemijske situacije zatvore i fabrike i svi pošalju da rade od kuće zapravo ugrožavaju neophodni privredni oporavak. I to baš sada, kad važne grane industrije dolaze sebi jer dobijaju sve više porudžbina, posebno iz Azije.
Pogrešan je put zatvarati fabrike i oterati mušterije. To je još jedan znak rastuće bespomoćnosti politike koja ne uspeva da razvije stvarnu strategiju protiv pandemije. Šansa je propuštena na leto kada je epidemiološko stanje bilo dobro.
Može biti da, uz sadašnje mere koje će verovatno još biti pooštrene, pre Uskrsa (4. april) nećemo videti boljitak, a da ćemo se tek onda nadati da vakcine i toplije vreme donose olakšanje.
No zatvaranje fabrika i teranje ljudi u obavezni home office sigurno nisu dobre mere. Sa zdravstvene strane, u dogledno vreme možemo da savladamo pandemiju. Ali ako ekonomija bude ruinirana, pravi kraj krize biće odložen u nedogled.