Gorka istina u Turskoj

Odluka turskih birača koji su po prvi put mogli da biraju svog predsednika je nedvosmislena: Redžep Tajip Erdogan je relativno komotno preskočio granicu od 50 odsto već u prvom izbornom krugu. Rezultat je demokratski korektan i time neosporan. To je jedna strana medalje. Druga je da se širi strah kako će Turska još više kliznuti u islamističku republiku sa sve više verskih propisa kojima se uređuje svakodnevica građana.

Pobedom Erdogana dolazi do još većeg raspada reformi utemeljitelja turske republike, Kemala Ataturka. Kemalističke elite u proteklim godinama to nisu hteli da shvate, ali njihova upravo je njihova otuđenost od problema običnih građana i dovela do današnjeg statusa kvo u Turskoj. Jer, tako je Erdoganova islamsko-konzervativna Stranka za pravdu i napredak (AKP) i uspela da ostvariti veliku pobedu na izborima 2002. gde je osvojila 34 odsto glasova, a od onda je još uspela da ojača svoj uspeh. Na parlamentarnim izborima pre tri godine je osvojila gotovo polovinu glasova i od tada je AKP pobeđivao baš na svakim izborima. Time se ta stranka pretvorila u svemoćnu političku silu i to je sad dovelo do uspona njihovog stranačkog šefa i predsednika vlade na položaj predsednika države.

Erdogan zna šta narod želi

Stranka AKP je nastala iz pepela četiri političke verske stranke. One su od kraja šezdesetih do druge polovine devedesetih bile zabranjene, a vojska i Ustavni sud kojim je vojska dominirala su te stanke obeležili kao „centar fundamentalističkih aktivnosti“. Na osnovu iskustava tih stranaka od kojih je nikla Erdoganova partija, on je dobro znao šta muči prosečnog građanina. To su birači sad i nagradili. Pre svega je Erdogan nagrađen jer je narodu Turske dao sasvim novi osećaj samopoštovanja na temelju religioznih vrednosti.

Erdogana pri tom ne zanima što se sve više ograničavaju sloboda mišljenja i medija i što se uveliko smanjuje prostor demokratskog izražavanja. A i njegove pristalice su se oglušile na masovne optužbe zbog korupcije i zloupotrebe vlasti Erdogana, njegove porodice i političkih kolega. Birači AKP to smatraju cenom za relativno blagostanje koje uživaju.

Uspeh kurdskog političara

Erdogan je izabran na pet godina, ali već sad možemo poći od toga da ovaj 60-godišnji političar teži barem još jednom predsedničkom mandatu. Tako će upravo on biti predsednik kad Turska bude slavila 100 godina svog postojanja, dakle političar koji je praktično poništio sve reforme osnivača Ataturka. Ovako se Turska veoma verovatno kreće u smeru predsedničke države gde će parlament biti gurnut na marginu. Baš zato Erdogan stalno govori o staroj i novoj Turskoj.

Njegov izazivač Ekmeledin Ihsanoglu je uz podršku 14 stranaka osvojio tek 38 odsto glasova. Ono što zavređuje pažnju je uspeh kurdskog političara Selahatina Demirtasa koji je osvojio skoro deset odsto. To bi mogao biti znak da će kurdska stranka HDP na sledećim parlamentarnim izborima uspeti da ostvari dvocifren rezultat.

Nestaje uticaj Evrope

Iako Erdogan uživa ugled kod mnogih u Turskoj, u svakom slučaju će još morati da poradi na svom spoljnopolitičkom ugledu. Okružen krizama kao što su Irak, Sirija, Izrael i Palestina, Ukrajina i Rusija i od nedavno opet borbe Azerbejdžana i Jermenije oko Nagorno Karabaha, Erdogan mora da razuveri svetsku javnost koja je ubeđena da upravo turski vlastodržac doliva ulje na vatru. Jer baš to je često i činio u prošlosti.

Evropska unija i Nemačka će morati da trpe sve neugodnijeg Erdogana. Turska avantura sa EU se neminovno primiče kraju. To ne mora značiti kraj sveta, ali bi uticaj Brisela na razvoj u Turskoj mogao biti sve manji. Da li je to dobro za interese Evropljana u tom regionu? U to možemo samo da sumnjamo.