Hajl, kraljice moja

Počeo sam da se zanimam za crno-bele dokumentarce kada mi je bilo desetak godina. U pričama o Drugom svetskom ratu pojavljivali su se snimci neprijatelja. Uskoro sam shvatio da postoji i vrhovni neprijatelj. Čovečuljak u uniformi sa brčićima. Njegovi sledbenici pozdravljali su jedni druge sa „Hajl Hitler“.

Pitao sam majku, učiteljicu, koja je znala mnogo toga, šta znači ono „hajl“. To je pozdrav zlih ljudi. A zašto dižu ruku? Prave se važni.

Kada sam 1992. dospeo u Nemačku i počeo da učim jezik, shvatio sam da  je ono „hajl“ reč mnogo starija od nacista. Jedan od velikih nemačkih pesnika, koji je u ovoj priči dobar svedok zbog svog jevrejskog porekla, Hajnrih Hajne, u ciklusu „Severno more“ zabeležio je pesmu „Krunisanje“. U njoj jedna devojka postaje apsolutna vladarka lirskog subjekta koju on pozdravlja sa „Hajl tebi, kraljice moja!“

Kulturna istorija varvarske reči

Što sam više čitao starije izvore, to mi je lakše bilo da otklonim debele toksične slojeve iz nacističke epohe, koji su zatrpali ovu reč. Ona je prepoznatljiva u svim germanskim jezicima – na engleskom je ugrađena u reč holy, svet, blagosloven ali i u reči whole – ceo, neoštećen.

Reč je identifikovana i u keltskom i u baltoslovenskom prajeziku, pa se ne može svesti na isključivo germansko jezičko blago. Ta reč ne znači samo „zdravo“. U njoj je isprepleteno nekoliko značenja: pomilovanje, uspeh, zdravlje i – spas, izbavljenje.

Saznao sam da je reč zabeležena još u epskoj Pesmi o Nibelunzima iz 12. veka,  pa ne treba da čudi što joj je onda i Rihard Vagner dao mesto u svom „Sumraku bogova“ – Hagen pozdravlja Zigfrida: „Hajl! Zigfride, dragoceni junače!“

Znamo i to da je Vagnera strasno voleo izvesni Adolf Hitler. Naročito onaj deo iz romantične opere Loengrin u kojem glavni junak, vitez po kojem je nazvana opera, svoje prvo pojavljivanje započinje obraćanjem vladaru Hajnrihu sa „Hajl, kralju…“

Zanimljivo je da kod Šekspira u Magbetu u prvom činu nailazimo na sledeći iskaz: „All hail, Macbeth!“ Na nemačkom se prevodioci ne ustručavaju da umesto „Svi pozdravljaju, Magbete!“ prevedu korektnije sa „Hajl tebi, Magabete“.  Georg Fridrih Hendl je komponovao oratorijum „Juda Makavej” u kojem se peva „Hajl, hajl, hajl, Judejo, blažena zemljo“.

Reč iz narodne pesme

Na nemačkom govornom području ova reč se uvek upotrebljavala u raznim prilikama. Od pozdravljanja kralja u bavarskoj narodnoj pesmi, preko normalnog familijarnog pozdrava među prijateljima u delovima Austrije ili izraza „Srećno na sajli“ („hajl am zajl“) u planinarskom žargonu.

Nemački gimnastičari su se od 1817. pred vežbu pozdravljali sa „gut hajl!“ što je značilo da jedni drugima žele vežbu bez povrede. A dizači tegova su pozdravljali sa „kraft hajl“ – želeći time onome ko pokušava da podigne mnogo kilograma „zdravu snagu“. Slične pozdrave imali su ribolovci i lovci.

Sve bolje poznavanje nemačkog mi je donelo poznanstvo sa nizom reči i fraza koje sadrže ono „hajl“, a da ih niko ne posmatra kao nacističku baštinu. „Hajlung“ je proces isceljenja. „Unhajl“ – suprotnost od „hajl“ – označava nesreću, zlu kob.

Moglo bi se još dosta toga navesti u odbranu ove reči. Možda je ipak najbolji argument da pridev u čijem korenu je ona („hajlig“) znači „svet“. Ova je reč ugrađena u celo hrišćanstvo na nemačkom, u ključne biblijske momente, sveci je nose kao titulu, a Isus je donosi kao spas.

Nacionalna reč

Ova reč je postala nacionalna krilatica tek u 19. veku. Pruskog i nemačkog kralja podanici su pozdravljali sa „hoh“ – ta nemačka reč označava visinu, pa je takvo klicanje bilo plod namere da se kralj uzvisi među smrtnicima.

Međutim, od 1871. je nemačka država ujedinila nemačke zemlje sa izuzetkom – Austrije. Ona je ostala u višenacionalnoj Habzburškoj monarhiji. Nacionalni pokret Nemaca i u Nemačkoj i u Austriji, počeo je da upotrebljava „hajl“ kao odgovor na „hoh“ – velikonemačko rešenje o kojem su sanjali nacionalisti sa obe strane granice obuhvatilo bi i Austriju, Takav politički horizont podvodio se pod formulu „Hajl, Dojčland!“

Posle Prvog svetskog rata, demokratski republikanci su klicali „Hajl, mlada Republiko!“ Komunisti su znali da uzvrate „Hajl Moskva!“ ili „Hajl Staljin“. Čak su i pristalice poslednjeg ustavnog kancelara u Vajmarskoj republici Hajriha Brininga uzvikivali „Hajl Brining“.

Kod toliko zdravica vođama stvar nije mogla izaći na dobro.

Nacistički „hajl“

Čovečanstvu će zbog obima destruktivnosti i zbog posledica, na duši ostati ožiljak od vrelog nacističkog žiga, nasilno utisnutog milionima ljudi i to u dva oblika. Najpre kao partijski pozdrav nacista „Hajl Hitler“, a onda kao fanatično prizivanje pobede, trostruko „Zig hajl“.

Nacisti su po dolasku na vlast 1933. učinili te pozdrave obaveznim. U njihovim očima je bio opoziciono, pa i neprijateljski raspoložen svako ko bi na „Hajl Hitler“ odvratio sa „dobar dan“.

Jedini izuzetak je bila nemačka vojska, Vermaht, koja je delimično zadržala svoje ritualne pozdrave sve do neuspelog atentata na Hitlera 1944.

Posle rata su oba pozdrava bila zakonski zabranjena. Sedamdesetih su feministički krugovi u Nemačkoj pokušali da sprovedu dekontaminaciju reči „hajl“ pozdravom „hajl Kind“ – „hajl dete“, ali ovaj pokušaj je neslavno propao.

Pored neonacističkih bendova u kojima je reč opet počela da služi kao znak raspoznavanja, u ovom veku su neki teškometalni bendovi poput Lonewolfa stvarima kao što je „Hail Victory“, hteli to ili ne, stigli u blizinu estetike nirnberških partijskih skupova.

Kratki osvrt na „rimski pozdrav“

Ovaj osvrt na jednu reč, za koju sam mukotrpno krčio put u svom učenju nemačkog, bio bi svakako nepotpun, ako ne bih spomenuo i govor tela, koji je posle Drugog svetskog rata uz pozdrav „hajl“ takođe proizvodio kod većine normalnih ljudi mešavinu odvratnosti i jeze. Reč je o „rimskom pozdravu“ koji je Hitler preuzeo od Musolinija.

Ispružena desna ruka uz povik „Hajl Hitler“ stopili su se u našoj predstavi u zločinački civilizacijski artefakt, pozdrav koji je bio simbol stradanja miliona nedužnih ljudi.

Međutim, ni Musolini nije bio previše originalan. On je skoro sve, od teatralnog nastupa, represije nad političkim protivnicima i „rimskog pozdrava“ naučio od jednog italijanskog pesnika i militanta. To je bio Gabrijele D’Anuncio koji je većinu ideja koje je Musolini kasnije preuzeo pokušao da ostvari u Rijeci u koju je 1919. ušao sa svojim paravojnim formacijama i grad proglasio državom.

D’Anuncio je slične teatralne pozdrave video u evropskim i američkim istorijskim filmovima – i sam je bio scenarista – koji su tematizovale Rimsko carstvo. Ipak, pesničko-ideološka reinterpretacija filmskog pozdrava ima svoju predistoriju.

Izmišljena antika

Francuski slikar Žak-Luj David je 1785. naslikao „Zakletvu braće Horacija“, koja prikazuje trojicu braće kako se zaklinju ocu pred boj. Oni imaju podignutu desnu ruku. To je prizor koji će potom zaista inspirisati mnoge ljude i uveriti ih da su u antička vremena izuzetni trenuci bili propraćeni baš takvim pozdravom. Ali priča po kojoj je slikar stvorio svoje delo nije antička – nju je ispisao Pjer Kornej, francuski dramski pisac iz 17. veka.

Problem sa „rimskim pozdravom“ jeste istorijsko-naučni. Osim na jednom prizoru uklesanom na frizu Trajanovog stuba gde se vide rimski legionari sa podignutom desnom rukom, nema više ni jednog pisanog ili vizuelnog dokaza da je to zaista bio „rimski pozdrav“. Istorija očito nije ono što je zaista bilo, nego ono što naša mašta učini od toga.

Tako je 1782. Fransis Belami ovaj pozdrav ustanovio kao školski „pozdrav američkoj zastavi“ prilikom zakletve, a ukinut je tek 1942. kada su ljudi koji su se u Evropi tako pozdravljali postali američki krvni neprijatelji.

Slična priča je i sa „olimpijskim pozdravom“. U francuskom mestu Žoanvilu je Vojna sportska škola od 1852. bila prepoznatljiva po tome što su njeni pitomci pozdravljali podignutom desnom rukom. 1906. francuska nacionalna ekipa nastupala je u Atini i prisutne pozdravila „pozdravom iz Žoanvila“ – podizanjem desne ruke.

To je imalo posledice. Ostale olimpijske reprezentacije su počele da oponašaju taj pozdrav. U Parizu su 1924. publiku tako pozdravili sportisti iz Mađarske, Čehoslovačke, Brazila. To je postao „olimpijski pozdrav“. Tragikomičan nesporazum se desio kada su francuski sportisti, svi kao jedan, podigli desnu ruku da pozdrave publiku „olimpijskim pozdravom“ u nacističkom Berlinu 1936. Oduševljena publika je mislila da je to nacistički pozdrav.

Sve do minhenskih olimpijskih igara 1972. neke reprezentacije su ovako protokolarno pozdravljale domaćine. Holanđani su 1928. podigli spomenik atletičara u toj pozi pred Olimpijskim stadionom u Amsterdamu, pa su ga ove godine zbog neugodnih asocijacija ipak premestili na manje vidno mesto.

Ukrštanje i zla kob

Šta nam sve ovo govori? Svaka za sebe – i reč „hajl“ i podignuta desna ruka – imaju veoma bogatu i neočekivano dugu istoriju. Njihovo dovođenje u odnos desilo se u nacističkim krugovima oko 1925. To ukrštanje pozdrava „hajl“ iz Hitlerove domovine Austrije, gde do danas znači isto što i „zdravo“ i fašističkog „rimskog pozdrava“ dalo je onaj govor tela i onaj redosled nemačkih reči koji se stopio u jezivi znak nadolazeće smrti. 

Ista reč može za jedne da označava spas, a za druge zlu kob, može u jednom vremenu biti romantična, a u drugom toksična. Značenje se menja na putovanju iz epohe u epohu, iz jezika u jezik.

Vreme modeluje i menja reči, a sa njima i nas. Stoga je dobro da shvatimo kako su neke reči razumeli oni pre nas. Onda možda možemo gajiti tračak nade da će i nas razumeti oni koji dolaze posle nas.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.