Hrvatska 10 godina u EU - Uspešna priča i po koja mrlja

Deset godina od podnošenja zahteva za članstvo i posle devet godina napornih pregovora, Hrvatska je 1. jula 2013. primljena u EU. To je bilo ostvarenje nečega što se podrazumevalo - više od dve decenije posle proglašenja nezavisnosti.

Posao je bio obavljen poslednjeg junskog vikenda, a u ponedeljak je osvanuo novi radni dan, kao i svaki drugi.

„To je bila pozitivna vest, ali ništa više od toga. Raspoloženje je bilo dobro, ali manje euforično nego 1992. kada je priznata Hrvatska. Bilo je mnogo zadovoljstva i osećaja uspeha, ali daleko od euforije", seća se tih dana Žarko Puhovski, filozof i politički analitičar iz Zagreba.

Njegovo objašnjenje glasi: „To je sve trajalo dugo, pa se oduševljenje potrošilo. Postojao je i osećaj da je cena ulaska visoka. Veliki broj ljudi je imao osećaj da je Hrvatska stavljena u drugu ligu unutar druge lige, da je to sve nepravedno. Neki su to videli kao sankcionisanje tzv. Domovinskog rata, postojala je frustracija osećajem da je to plaćeno Gotovinom i generalima - tu vezu između Haga i Brisela mnogi su doživeli kao napad na nacionalni ponos."

Problemi na samom početku: „Lex Perković"

Odmah nakon pristupanja EU došlo je do skandala u vezi sa izručenjem Nemačkoj bivših pripadnika jugoslovenske i hrvatske tajne službe Josipa Perkovića i Zdravka Mustača.

Sud u Minhenu ih je optužio za pomaganje u ubistvu hrvatskog emigranta Stjepana Đurekovića 1983. Hrvatska vlada na čelu sa Zoranom Milanovićem je odbila izručenje pozivajući se na zakon koji je Sabor usvojio samo dva dana pre ulaska Hrvatske u EU, poznat kao „Lex Perković", kojim je onemogućena primena evropskog naloga za hapšenje za zločine počinjene pre avgusta 2002.

Jedna od posledica bila je da tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel nije prisustvovala svečanosti u Zagrebu.

Međutim, još značajniji utisak u evropskim prestonicama bio je da je primanjem Hrvatske Unija možda ipak dobila novu problematičnu članicu kojih je već bilo dovoljno od proširenja na istok desetak godina ranije. Iz EU je vršen pritisak da se Hrvatska pridržava potpisanih ugovora, a iz Evropske komisije su čak pretili sankcijama.

Na kraju je Hrvatska popustila, Perković i Markač su izručeni i kasnije su osuđeni na doživotni zatvor.

Uzoran đak…

Nakon tih početnih trzavica, Hrvatska se unutar EU brzo profilisala kao zemlja koja ne pravi probleme.

Prema rečima Žarka Puhovskog, „bila je pristojna i dobra, nije izazivala nikakve probleme, osim u dva navrata kada se radilo o hrvatskoj komponenti u BiH. EU je na kraju pristala na hrvatske zahteve, ali nakon duge rasprave koja je trajala oko šest meseci."

Poslednjih godina, posebno nakon početka tzv. izbegličke krize, Hrvatska se pokazala kao pouzdan čuvar spoljnih granica EU. Težeći članstvu u Šengenskoj zoni, Hrvatska je, uz očigledno tolerisanje od strane Evropske komisije, sprovela veoma restriktivnu politiku prema izbeglicama, uključujući i nasilno vraćanje migranata na granici prema BiH.

Nakon ruske agresije na Ukrajinu, Hrvatska, koja je članica NATO saveza od 2009. jasno se stavila na stranu Zapada osuđujući Putina i pružajući vojnu pomoć Kijevu.

Ljudska prava: „Sad smo mi gazde"

Međutim, unutar zemlje vrlo brzo je zamro reformski zamah koji je postojao u vreme pristupnih pregovora.

„Tri meseca nakon ulaska se situacija sa ljudskim pravima u Hrvatskoj pogoršala. Mnogi su imali osećaj: morali smo da budemo dobri dok smo pregovarali, ali sada možemo da raditmo šta hoćemo, sada smo mi gazde i niko nam ne može tumačiti šta su prava a šta nisu. Došlo je do značajnog pogoršanja i smanjenja etničkih manjinskih prava. Situacija u Vukovaru se radikalno pogoršala četiri meseca nakon ulaska Hrvatske u EU, i Vukovar je danas višestruko bliži ratu nego pre deset godina", kaže Puhovski.

Po njegovom mišljenju, u Hrvatskoj dosta ljudi veruje u ono što se naziva „zajedničkim sistemom evropskih vrednosti", ali nakon ulaska, bitnih pomaka više nije bilo. EU u stvarnosti ne deluje kao nosilac vrednosti, a osim toga se pokazalo da su evropske vrednosti i u Budimpešti ili Varšavi, a ne samo u Berlinu ili Parizu.

Ekonomija: novca ima u izobilju, ali mladi odlaze

Nesumnjivo najpozitivnije pomake od pristupanja EU je Hrvatska zabeležila na polju ekonomije. Stopa nezaposlenosti je u tih deset godina smanjena sa preko 17 na 7 posto, dok je broj zaposlenih porastao sa 1,3 miliona na 1,6 miliona. Izvoz se udvostručio sa 12,5 na preko 25 milijardi dolara, a bruto društveni proizvod je porastao sa 59 milijardi dolara na procenjenih 79 milijardi za ovu godinu.

„Osim toga", navodi Puhovski, „u Hrvatskoj se u poslednje dve-tri godine događa nešto o čemu niko nije mogao ni da sanja: zemlja ima na raspolaganju više novca nego što ume da potroši."

Tamna strana zajedničkog evropskog tržišta je veliko iseljavanje ljudi koji trajno napuštaju Hrvatsku, tražeći bolje uslove za rad i život. "Ranije su gastarbajteri išli da bi se vratili, a sada se iseljavaju čitave porodice. Ranije su gastarbajteri gradili kuće za vreme kada se vrate, a sada ljudi prodaju sve nekretnine i odlaze, i očigledno nemaju nameru da se vrate. Odlaze čitave porodice, sa decom, ljudi od 25-35 godina. To je veliki problem", navodi Puhovski.

Zaokruženo članstvo

Iako je od 1. jula 2013. Hrvatska punopravna članica Evropske unije, to članstvo nije bilo potpuno završeno: prvo je trebalo da prođe nekoliko godina dok hrvatskim građanima nisu ukinuta sva ograničenja u vezi sa slobodnim kretanjem radne snage, a tek sa početkom 2023. godine Hrvatska je uvela evro i postala članica Šengenske zone.

Uvođenje evra, iako pojednostavljuje plaćanja i trgovinu širom EU, ima pretežno simboličnu vrednost s obzirom da je i pre toga postojao čvrst i stabilan paritet evra sa domaćom valutom. Međutim, ne treba zanemariti i drugi aspekt, smatra Puhovski: „To je bio način da se konačno rešimo poslednjeg ustaškog simbola, kune."

Međutim, tek ulaskom u Šengenski prostor, projekt članstva Hrvatske u EU je zaista završen, naglašava Puhovski. Tek tada je Hrvatska stvarno ušla u EU sa stanovišta svakodnevnice: „To je spektakularna promena, da sada možemo normalno putovati, bez čekanja na granicama, bez dokumenata, od Splita do Stokholma."

Time je Hrvatska „završila posao", Evropska unija je postala deo normalnosti, deo svakodnevnice. Krug je zatvoren.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.