Imaju volje, nemaju diplome

DW: Gospodine Zemper, kakvo iskustvo imate kao direktor Zanatske komore Minhena i Gornje Bavarske? Koji su tačno obrazovni deficiti mnogih izbeglica?

Lotar Zemper: Značajan broj mlađih izbeglica je nepismen i verovatno još nikada nisu videli kako jedna škola izgleda iznutra. Tako da kod njih zapinje već kod najjednostavnijih zadataka iz matematike. I brojke koje nam je predstavila Agencija za rad daju negativnu sliku. Prema njima samo 20 odsto izbeglica je završilo neki zanat ili fakultet, a 80 odsto nema nikakvo obrazovanje te vrste. A što se tiče znanja nemačkog, ne radi se samo o mogućnosti sporazumevanja u svakodnevnom životu, nego i o stručnim izrazima koje je potrebno poznavati da bi se neki posao mogao obavljati. To sve znači da će obrazovanje mnogih izbeglica trajati puno duže nego što je uobičajeno.

Kolika je uopšte spremnost da se neki zanat izuči kako valja?

Mi tu imamo iskustva s mladima između 16 i 21 godine. Ova grupa mora u Nemačkoj da pohađa i strukovne škole. I tu konstatujemo da je vrlo teško ubediti ove mlade ljude da je za njih najbolje – da bi ovde mogli da dugoročno kvalitetno žive – da izuče neki zanat, umesto da se snalaze s privremenim i povremenim poslovima. Ovde nam je problem konkurentska situacija koja nastaje zbog zakonom propisane minimalne satnice od 8,50 evra. Kada se to zbroji, dobija se mesečna svota koja je, naravno, viša od bilo koje naknade koja se dobija dok se izučava zanat. To je veliko iskušenje s obzirom da se ovi mladi ljudi osećaju dužnim da šalju novac kući i vrlo brzo se nađu suočeni s dilemom – hoću li tri godine učiti zanat ili ću brzo negde početi da radim? Ali kada privredi ne ide dobro, onda se takvi radnici koji rade privremeno i povremeno prvi nađu na ulici.

Znaju li oni to?

Donekle da, ali to je stalni proces. Jedan dan kažu: da, izučiću zanat, drugi dan su možda opet čuli od poznanika koliko ovi zarađuju, treći dan ih nazove porodica i traži novac. Tim mladim ljudima nije lako, jer su oni stalno pod pritiscima. Onda je još za mnoge i sasvim neobično svakoga dana – pet dana nedeljno – da odlaze u neki radni pogon da bi se tamo stručno obrazovali. Na to u zemljama iz kojih dolaze nisu navikli i to iziskuje prilagođavanje. Iskustva nam pokazuju i da postoje deficiti kod vrlina tačnosti, pristojnosti i pouzdanosti. S druge pak strane možemo ustanoviti da su mlade izbeglice visoko motivisane i angažovane u želji da u Nemačkoj nešto naprave od svog života.

Kakva su Vaša iskustva s mladim izbeglicama koje su započele izučavanje nekog zanata?

U školskoj godini 2012/2013. su u okrugu nadležnosti naše komore 144 izbeglice započele stručno obrazovanje. Prema podacima s kojima raspolažemo, 70 odsto je prekinulo zanat. Postoje dva ispita koja treba položiti. Ako se mladi tu ne prate dovoljno i ne dobiju odgovarajuću podršku, po pravilu doživljavaju neuspeh. U školskoj godini 2013/2014. je postotak onih koji odustaju manji, oko 30-40 odsto. Poređenja radi: opšti postotak onih koji prekidaju izučavanje zanata se kreće oko 25 odsto.

Šta mislite o predlogu da se obrazovanje izbeglica oslobodi velike teorije i umesto toga težište stavi na praktičnu obuku?

Mi mislimo da klasični, dakle, takozvani dualni sistem obrazovanja u školi i u pogonima daje najbolje preduslove izbeglicama. Parcijalne kvalifikacije su više za izbeglice starije od 25 godina. Mi u Nemačkoj nemamo problem deficita pomoćnih radnika, već zbog niske stope nataliteta problem stručne radne snage. Osim toga, jasno je da izbeglice neće rešiti naš demografski problem na tržištu rada. Na to i njih treba pripremiti.

Kako firme u Vašoj komori reaguju na izbeglice?

Mi smo poslali upit firmama da nam kažu mogu li zamisliti da uzmu izbeglice na praktikantska ili pripravnička mesta. U roku od nekoliko dana smo dobili obaveštenja o 1.100 takvih mesta. To smo uzeli kao povod da organizujemo sajmove na kojima ćemo povezati izbeglice i firme i ta ponuda je naišla na izvrsne reakcije na obe strane. Kod nas u Komori važi geslo: nije važno odakle dolaziš, nego kojim putem želiš da ideš.