Jedinstvo protiv Bratstva

Kada sam se doselio u kasabu, stadion „Jedinstva“ već se nalazilo iza školskog dvorišta i zemljanog igrališta za mali fudbal. Put kojim se iz naselja izlazilo prema Zvorniku blago se penjao prema benzinskoj pumpi da bi onda vodoravno nastavio dalje prema Carskoj bašti i Panjevima.

Stari stadion

Travnata padina od puta do igrališta, iza severnog gola, bila je jedina prirodna tribina. Desno je igralište omeđila drvena ograda školskog dvorišta, levo je to bila ograda veterinarske stanice. Okvir drugog gola na južnoj strani vizuelno su ispunjavali šikare, kukuruzišta i livade Spečanskog polja, na čijem kraju su se na brdu videli krovovi kuća u zaseoku Zelina.

Kada bi čovek seo na padinu ispod puta, kao da se nalazio u novinarskoj loži iznad fudbalskog terena. Kada bi „Jedinstvo“ igralo utakmice kupa i tokom sedmice, učitelji u osnovnoj školi, naročito za sunčanih dana, vodili su uzaludnu bitku protiv fudbala. Plavi dresovi domaćih fudbalera, i dresovi raznih boja na igračima ekipa koje su dolazile iz komšiluka, u krugu od tridesetak kilometara, galama, psovke i uzvici odobravanja okupljenih ljudi, bili su toliko drukčiji od pospane svakodnevice, da su se dečiji vratovi iz učionica okrenutih ka igralištu stalno istezali ka prozoru. A kada bi domaća ekipa dala go, propraćen zdušnim urlikom ljudi poređanih tik uz aut liniju, uoči meča pomalo vijugavo nanesenu krečom, deca bi poskakala iz klupa ka prozoru, gomilala se i gurkala, preplitali su se uzbuđeni dečiji glasovi: Ko ga je dao? Jel` Goša? Sve dok ljutiti glas učiteljice ne bi vratio derišta u klupe.

Prvih pet godina

Početak sedamdesetih je u porodičnim albumima kraljevstvo crno-belih slika. Ja ga se sećam u jarkim bojama. Junaci su bili navalni igrači, pre svih Gojko zvani Goša, koji je na dresu imao broj devet. Fudbal je tada bio igra sa centarforom kao glavnim junakom. Plećat i čvrst, visoka čela, Goša je najčešće glavom zabijao golove, skačući više i bolje od protivničke odbrane. Mesnati zvuk udara glave o loptu, posle skoka iz blata šesnaesteraca, uzaludan let protivničkog golmana i lopta sa 32 crna i bela petougla – bubamara – zasiktala bi u mreži. Radost okupljenih meštana se izražavala cikom, vriskom, podvriskivanjem, arlaukanjem, smehom, skakanjem, utrčavanjem u teren, grljenjem i ljubljenjem igrača koji je loptu poslao preko linije u okvir gola.

Tada nismo znali da je „bubamara“ nastala iste godine kada je i osnovan fudbalski klub našeg detinjstva – 1970. Smišljena je za Svetsko fudbalsko prvenstvo u Meksiku, kako bi bila uočljivija na televizijskim ekranima. Telstar – međunarodni naziv te lopte – nikada nije stigao do fudbalskog igrališta „Jedinstva“.

Kada su utakmice igrane vikendom, čučao sam sa ostalim dečacima iz komšiluka iza gola. Trčali smo za loptama koje su zujale preko gola ili pored njega. Takmičili smo se ko će pre stići do nje i dodati je sledećem omiljenom igraču, čoveku sa brojem jedan na leđima. Hazim zvani Žabac bio je golman od gume, letač za nemogućim loptama. Njegove parade su bile atraktivne poput cirkuskih tački. Mi, dečaci, verovali smo pre svake utakmice da će Goša dati tri komada, a da će Žabac odbraniti sve.

Svakodnevno siledžijstvo

Dešavalo se da se stvari otmu kontroli. Dešavalo bi se to mutnim, nedeljnim danima s početka jeseni, koji su se mučili da sa pleća zbace prve jutarnje magle. Kada bi gostujuća ekipa bila lukavija, te bi braneći se „iz bunkera“ preko nekog hitrog kepeca u protivnapadu zabila go, pa se opet pretvorila u ježa, nabijajući svakom prilikom loptu van terena, daleko prema romskom naselju Olanovici; kada bi se približavao i kraj utakmice, a rvačke figure u šesnaestercu ne bi proizvele ni pogodak ni penal, onda bi okupljena svetina tražila krivca. To bi bio sudija. Pljuštale bi maštovite psovke na njegov račun, svaka ubačena lopta u protivnički šesnaesterac bila bi propraćena urlicima „penal“ još pre nego što bi ona dotakla bilo koga. Dešavalo se da sudija poklekne pod pritiskom, pa bi neki teatralni pad brzonogog Ćaneta ili Cigino posrtanje posle neuspele finte uz rezak zvuk pištaljke proglasio penalom. To bi zadovoljilo glad gomile.

Sećam se jednog takvog susreta na kojem je sudija zaboravio gde je i u kojoj epohi. Prvom polovinom sedamdesetih još su nas kažnjavali batinama i kod kuće i u školi, milicioneri su pendrečili pijanice, tupavi muževi kratkog fitilja svoje žene dugog jezika, siledžijstvo je bilo lepo utkano u svakodnevicu. Sudija koji je hteo da u najnižem mogućem rangu sudi pošteno, štiteći igru od divljih strasti, stavljao bi svoje zdravlje na kocku. Naročito ako bi gosti na terenu bili bolji, njegovo poštenje bi se suočavalo sa besom navijača.

Kad vijaju sudiju

Jednom je sudija kod rezultata 1:0 za gostujuću ekipu svirao penal na pogrešnoj strani – za goste. I to u pretposlednjoj minuti. Protivnički igrač nije ni namestio loptu na belu tačku, Žabac još nije bio na liniji onog južnog gola iza kojeg u se videli šikare i kukuruzišta, a meštani su provalili na teren, neko sa kišobranom, neko sa letvom, otkinutom sa školske ograde, neko sa kamenom. Sudija je bio onizak i proćelav, očigledno veteran „Šaban-lige“ kako smo zvali ovaj najniži rang takmičenja. Nije se dvoumio ni sekundu. Počeo je da beži mimo gola ispraćen začuđenim pogledom Žapca i protivničkog centarfora koji je držao loptu u ruci. Neobično brzo kretanje zdepastog čoveka u crnom odavalo je veliki strah. Ubrzo je nestao među grmljem i posle nekog vremena samo su se mogli videti vrhovi kukuruznih stabljika kako se tresu uzduž njegove putanje.

Nastavak priče se posle prepričavao po kafanama, a mi, deca, prisluškivali smo i pamtili. Hero je predvideo razvoj događaja, pa je, čim je sudija svirao penal, požurio na kolski put koji preseca kukuruzište. Kada je izbezumljeni sudija istrčao pred njega on mu je mahnuo i rekao poverljivim glasom: „Bježi `vamo, da te sakrijem, eto ih iza tebe“. Treba li reći da je sudija u svom očaju poverovao, da ga je Hero prvi odvalio dlanom posred potiljka, da je sudija pao, a da su ga onih pet-šest progonitelja sustigli pa su se kao pomahnitali bacili na njega. Kažu da je završio na Gradini – bolnici u Tuzli – i da se brzo oporavio, ali da se manuo suđenja.

Istorijska utakmica pionirskog sastava

Jedne nedelje, moglo je biti već poodmaklo proleće sredinom sedamdesetih, već u osam ujutro neko me je dozivao ispod prozora. Izvirio sam. Ilija, Okac, Samir i Ćiro. Rekli su da je uprava „Jedinstva“ naprosto zaboravila da počinje takmičenje u pionirskoj ligi. Pioniri iz Živinica su već na stadionu. Ako se ne pojavimo na terenu kao tim „Jedinstva“ bruka će biti velika. Onda je sve išlo kao na pokretnoj traci. Buco, rustikalni bek prvog tima, stanovao je odmah kod Male pijace, pa je bosonog istrčao iz zgrade i proglasio se trenerom. Podelio je nama, s koca i konopca okupljenim dečacima iz centra kasabe, neke isprane i prevelike dresove iz magacina „Jedinstva“, memljive prostorije odmah do Doma kulture. Ko je imao veće stopalo, dobio bi stare kopačke, očito predviđene za bacanje. Ko nije, igrao je u svojim patikama ili bosonog. Navukao sam par iskrzanih kopački sa kramponima koji su se zakivali kroz đon. Na levoj nozi me žuljao vrh čavla. Buco nas je odveo na igralište.

Stajao sam na južnom golu. Prečka mi je bila previsoka, stative beznadežno daleko. Dobro uigrani klinci iz Živinica u plavo-belim dresovima su se poigravali sa nama. Bili smo samo čopor dečaka koji prvi put igra na velikom terenu. Primio sam pet komada. Našu čast je spasio Selim, zabivši levom nogom prvi i jedini pogodak za pionirski tim „Jedinstva“.

Juniorski dani

Umesto da se manem te rabote, ipak sam se još jednom okušao kao golman. Drugom polovinom sedamdesetih osnovali su juniorski pogon kluba. Prva juniorska generacija bila je skoro nepobediva. Kada su izrasli u prvotimce, trebalo je obnoviti juniorsku ekipu. Prijavio sam se, jer su se svi prijavili. Prošao sam pripreme. Sećam se i nekoliko utakmica.

Na putu prema Tuzli postoji mesto Tojšići. Tamošnji fudbalski klub zove se „Sloga“. Između stadiona „Jedinstva“ i stadiona „Sloge“ jedva da ima desetak kilometara. Prostorna bliskost se pretvorila u žučno rivalstvo dva fudbalska kluba. Susreti te dve ekipe bili su posebni događaji u oba mesta – ljudi su rano polazili ka stadionu, posebno sočno vređali protivničke fudbalere – svakoga su znali i po nadimku. Lopta bi se zakotrljala i počinjao bi rat. Na terenu i oko njega.

Jednom sam u Tojšićima odigrao juniorsku utakmicu, a onda je, početkom susreta prvotimaca, celokupni juniorski tim „Jedinstva“ počeo da gromoglasno navija. Domaćinima se to nije svidelo. Najpre je jedan od pripitih lokalnih đilkoša uzviknuo: „Zige-zage, zige-zage“. Iz stotinu grla je odjeknulo: „Hej,hej,hej!“. Neki gastarbajter je doneo pomalo izvitoperen uzvik iz Nemačke. Cike-cake je najpre bio bojni poklič pruske pešadije, potom su tako podizali adrenalin klincima u Hitlerjugendu, da bi posle Drugog svetskog rata uzvik postao uobičajen među pripitim momcima na vašarima u Bavarskoj, i na tribinama među najvatrenijim navijačima. Ništa od toga tada nisam znao, ali sam shvatio da predvodnik koji nas prska pivskom penom i urla ovaj pruski bojni poklič, poručuje da ne treba da računamo na tradicionalno gostoprimstvo. Počeli su da nas gurkaju, poleteo je i poneki plastični upaljač. Zaćutali smo. Do kraja utakmice su se čuli samo navijači „Sloge“.

Nameštanje

Ipak, sećam se i susreta „Jedinstva“ i „Sloge“ koji našem timu nije značio ništa, a momcima iz Tojšića je bila potrebna pobeda da bi ušli u viši rang. Uprkos teškom rivalstvu punom mutnih strasti, uprave su se u kafani dogovorile. Žabac nije branio, umesto njega je drugi golman, moj komšija, nastavnik muzičkog, dobio jedinstvenu priliku da pokaže da uprkos dobroj volji ne ume da odbrani baš svaki šut koji su igrači „Sloge“ kao na treningu serijski upućivali ka njegovom golu. On je primio sedam komada.

Bila su to vremena kada su ljudi fudbal shvatali veoma lično. To je bio jedan od razloga što sam prestao da treniram. Svaka lopta koja bi se iza mene našla u mreži, bolela me je više nego nekadašnje packe u školi. Imao sam i ja poneki zvezdani trenutak. Kao golman juniorskog sastava „Jedinstva“ na prijateljskoj utakmici sa tek osnovanim „Bratstvom“ iz Prnjavora, sela nadomak varoši, odbranio sam penal glavnom prnjavorskom golgeteru Hibi. Ilija, moj half i docniji gitarista u bendu upitao me je kako sam pogodio stranu. „Zamisliš da si ti Hiba. Onda znaš kuda će lopta“, odgovorio sam. Nije mogao da prokljuvi da li mislim ozbiljno, pa se samo nasmejao.

Zavičajna čast

Već sledeće sezone nisam više bio u juniorskoj ekipi. Odlučili smo da leto provedemo radeći kao nadničari u Srbiji, kako bismo zaradili za dve gitare, bubnjeve i pojačalo. Moju prvu, neuzvraćenu ljubav – fudbal – ostavio sam zbog muzike.

Kada mi neko danas, više od pola veka posle mojeg kratkotrajnog flerta sa fudbalom, spomene „Jedinstvo“, ja ne pomislim na novi stadion, izgrađen krajem sedamdesetih upravo na onim kukuruzištima gde se jedan sudija suočio sa srdžbom rulje. Sećam se da su deca iz škole umesto časa fizičkog vaspitanja odvođena na ravnu peščanu površinu novog stadiona, da razmotavaju četvorougaono busenje trave i postavljaju ga kao kockice tepiha u niz. I moje busenje je ugrađeno u taj travnjak.

Za mene je „Jedinstvo“ ipak povezano sa starim stadionom, koji je danas prekriven betonom srednjoškolskog centra i asfaltiranim igralištem. Mada starog stadiona nema, kada zatvorim oči vidim Žapca kako leti ka lopti, štopera Smaju kako makazicama izbacuje „bubamaru“ iz našeg šesnaesterca, Ahmu koji pametno gradi igru, Gošu koji se rve sa protivničkim centarhalfom, Ćaneta koji beži uz desnu stranu, brži i od lopte. Vidim i sve nas, okupili smo se iza severnog gola, svi smo živi, užagrenih očiju. Desetogodišnjaci koji čekaju kraj utakmice da svojim oznojenim i blatnjavim junacima čestitaju jer su muški branili zavičajnu čast.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.