Joahim Lev: Kraj jedne ere

Nekako je i bilo prikladno da se era Joahima Leva završi upravo na Vembliju, na stadionu na kojem je nemačka reprezentacija dugo i suvereno nastupala. I to baš na utakmici protiv Engleske, nacije čiji je tim već dugo, kako se činilo, izgubio korak s modernim fudbalom – dok je Nemačka istovremeno osvajala trofeje.

U osmini finala na Svetskom prvenstvu 2010, u južnoafričkom Blumfontejnu, mlada nemačka ekipa u kojoj su nastupali Filip Lam, Bastijan Švajnštajger, Žerom Boateng, Sami Kedira, Tomas Miler i Lukas Podolski, na putu do bronze doslovno je demontirala tzv. „zlatnu generaciju“ Engleske. Dres sa tri lava tada su nosili Džon Teri, Ešli Kol, Frenk Lampard, Stiven Džerard i Vejn Runi.

Za „Jogijeve monke“ bila je to ključna stanica u fudbaskoj revoluciji koja je kulminirala na veličanstvenom Svestskom prvenstvu 2014. u Brazilu. A Englezi su nastavili s onim što su i do tada radili – očajnički iščekujući međunarodnu slavu.

Skoro jedanaest godina kasnije, dve reprezentacije ponovo su odmerile snage u osmini finala Evropskog prvenstva. Ali ovoga puta dominirao mladi, poletni tim seletora Gareta Soutgejta, predvođen sjajnim Rahimom Sterlingom. Englezi su na kraju zasluženo pobedili 2:0. Uz obećavajući žreb, prednost domaćeg terena i ogromnu podršku javnosti za mladu ekipu i selektora – možda je ovoga puta konačno došlo vreme za Englesku.

A za Leva, nakon 198 utakmica koje je proveo na klupi nemačke reprezentacije, vreme je definitivno prošlo. U stvari ono je prošlo još pre pet godina.

Revolucija 2006.

Kad se stvari budu malo slegle, 61-godišnji trener iz Švarcvalda ostaće upamćen kao jedan od najboljih selektora u nemačkoj istoriji. Možda i kao najveći.

Kada se Lev priključio nemačkoj reprezentaciji – bilo je to 2004. Kada je imenovan za pomoćnika Jirgena Klinsmana – zadatak je bio pripremiti ekipu za nastup na Svestkom prvenstvu koje se igralo 2006. u Nemačkoj. Bilo je to vreme nakon poniženja koje su Nemci pretrpeli u grupnoj fazi takmičenja na prvenstvima Evrope 2000. i 2004.

Nemačkom fudbalu bila je potrebna revolucija. I upravo je Lev bio čovek koji je tu revoluciju predvodio – i to tako da je zauvek promenio sudbinu nemačkog fudbala. Kompletno su preuređeni sistem podsticanja mladih talenata i akademija za podmladak. Počeo je da se forsira brzi fudbal, s puno tempa u igri, s dominacijom kada je reč o posedu lopte. Lev je bio trener koji je unapredio profesiju.

Usledili su frustrirajući porazi od Španije u finalu Evropskog prvenstva 2008, odnosno u polufinalu Svetskog prvenstva 2010. Ipak, mora se reći da na tom nivou fudbala sitnice odlučuju o pobedniku, a čak sreća može da napravi veliku razliku. Lev se ne može optužiti za poraz od „Furije“, Nemačka je tada ipak nastupala protiv jedne od najvećih ekipa svih vremena.

Visente del Boske, tadašnji selektor Španija, kasnije je rekao da Leva krasi plemenit karakter, da je to osoba prema kojoj oseća poštivanje. Tako je to u fudbalu, stvari ponekad jednostavno ne idu onako kako se želi.

Nakon toga stigao je poraz i u polufinalu Evropskog prvenstva 2012. I on je zaboleo. Lev je taktičkim promenama želeo da parira Italiji, ali Nemcima se to obilo o glavu. Zato nisu dobili priliku da se u finalu revanširaju Špancima za poraz od pre četiri godine.

Kritika nemačke javnosti na račun Leva u to vreme bila je veoma glasna. I to nikog nije iznenadilo. Pa i sam Lev je tada govorio da neke stvari nisu efikasne i da sve to umara.

Vrhunac

Ali to što je samo dve godine kasnije reprezentacija „zaboravila“ sve te poraze i što je Brazilu osvojila titulu prvaka sveta, može se zahvaliti upravo Levu. Bio je to vrhunac njegove trenerske karijere.

Optimalan kadar, pravi ljudi u pozadini, dobra priprema, pravi mentalitet i ispravna taktika – sve se nekako poklopilo, i to najkasnije u četvrtfinalu, nakon što je Filip Lam konačno promenio poziciju.

Nemci su uz malo sreće prošli Alžir u osmini finala. Na putu do titule u sećanju će ostati i „brazilski kolaps“, ali i to kako je Mario Gece briljirao. Na Nemačku je došao red da uzme veliku titulu, bila je to kulminacija rada dugog čitavu deceniju.

Debakl

Nemci su, još uvek kao prvaci sveta, došli dve godine kasnije na Evropsko prvenstvo u Francuskoj, odnosno na prvenstvo sveta u Rusiji 2018, sa velikim ciljevima. To je bilo sasvim razumljivo. Ali nakon novog polufinalnog poraza 2016, usledilo je i drugo „proklizavanje“ Leva. To je, kako će se kasnije pokazati, ostavilo dugoročne I katastrofalne posledice.

Nakon što su odmah po završetku Svetskog prvenstva u Brazilu reprezentaciju napustili važni igrači poput Lama i Pera Mertezakera, u penziju je otišao i kapiten Švajnštajger. Bio je to definitivno kraj jedne ere, ali ni Nemački fudbalski savez (DFB), a ni selektor to nisu shvatili – Lev je tako ostao „Bundestrener“.

Fotografija preplanulog Leva kako sa sunčanim naočarima nonšalantno pozira na promenadi u Sočiju zauvek će ostati simbol debakla na Svetskom prvenstvu u Rusiji. Ne treba da čudi to što je bio samouvjeren – na kraju krajeva, on je pre toga potpisao odličan novi ugovor s DFB-om za vreme posle Prvenstva u Rusiji. I to pre nego što je uopšte objavio s kojom ekipom namerava da brani titulu prvaka sveta.

Nakon trijumfa u Brazilu, DFB se nije pripremio za vreme nakon Leva. Fudbalski savez našao se u epicentru korupcijskih afera, i postao organizacija koja je gotovo opsesivno negovala marketinšku i PR-sliku kao „Ekipa“ (Die Mannschaft).

Predsednik DFB Rajnhard Grindel nikada se nije osetio toliko sigurnim na svojoj poziciji da bi se suprotstavio Levu i označio početak nove ere. Zato i Grindel snosi deo odgovornosti. Ali ni to ne umanjuje Levovo arogantno insistiranje na tome da će isti onaj fudbal koji je funkcionisao prethodnih godina, funkcionisati opet. Niti ga abolira od sporne odluke da na turnir ne povede Leroja Sanea.

Kraj

Ali Lev je svejedno ostao. Pohvalna je bila njegova želja da podstiče razvoj nove generacije igrača, ali to je bilo nešto što je trebalo mnogo ranije uraditi. Istovremeno, iznenadno izbacivanje veterana Milera, Boatenga i Matsa Humelsa iz reprezentacije bilo i nespretno i kontraproduktivno.

Time što je održavanje Evropskog prvenstva u fudbalu zbog pandemije odloženo za na 2021, Levu je praktično poklonjena još jedna godina da se oporavi od novih poniženja u Ligi nacija (zadnji u grupi 2019, poraz od Španije 0:6 u 2020.) ili u susretu protiv Severne Makedonije (1:2 u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo) – ali i da nekako pređe preko svoje tvrdoglavosti i reaktivira Milera i Humelsa.

Njegova čežnja za fleksibilnošću bila je jasna, a pozitivna promena atmosfere itekako dobrodošla. Lev je zaslužan za to što je uspeo da formira grupu koja je bila mnogo bolje povezana nego ekipa od pre tri godine. On je zaslužan za „ubrizgavanje“ nove energije u selekciju. Ali sve to nije bilo dovoljno. 

Francuska je mogla da pobedi i jasnije nego samo s tim jednim golom razlike. Pobeda protiv Portugalije bila je ohrabrujuća, ali i pomalo haotična. Nemačka je samo šest minuta bila udaljena od novog ispadanja u grupnoj fazi – bilo je to u utakmici protiv Mađarske.

A kada se na terenu pojavila ponovo osnažena Engleska, Lev je delovao kao trener koji se trudi da kontroliše igru koja mu je odavno izmakla iz ruku.

I tako – on odlazi. A oproštajna turneja neće biti krunsana bajkovitim krajem. Nekima će možda nedostajati njegov naglasak, tipičan za Baden, regiona na krajnjem jugozapadu Nemačke. Nekima će nedostajati njegovo povremeno bizarno kopanje po nosu. Ali vremenom će na njegove zasluge ipak početi da se gleda s dozom priznanja koje on svakako zaslužuje.

Za sada, Joahim Lev ostaje zapamćen kao trener koji je osvojio sve – ali nije znao kada treba da se povuče.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu