Kako ne bankrotirati u Dubrovniku

Espreso 40 kuna, pica 80 kuna, kilogram ribe i po 800 kuna. Ma ni čašu vode iz slavine nećete dobiti za manje od deset kuna, a toliko će vas koštati i odlazak u WC. „Pa ko to može da plati“, pitaju se ovih dana mnogi turisti u hrvatskoj i zgražavaju. I hrvatski građani, kao i svake godine, zgražavaju se nad medijskim napisima o divljanju cena na obali, u čemu prednjači sam hrvatski jug, ostrva i Dubrovnik, mada ne zaostaju mnogo ni Istra i drugi krajevi. I zaista, 25-40 kuna za kafu, samo zato što ste je popili na Stradunu ili na hvarskoj Rivi, čini se kao preterivanje, kao pohlepa „preduzetnika koji žele na brzinu da zarade“. Ali, zašto ne bi zaradili? Pa zato se bave tim poslom, a ako je neko spreman da plati jasno istaknutu cenu od 40 kuna za makijato ili samo espreso, onda taj napitak očigledno toliko i može da košta, jer cenu određuje tržište. Ne plaćate samo kafu, plaćate lokaciju, doživljaj.

Alternativna turistička stvarnost

Postoji, međutim, i alternativna turistička stvarnost, ona u kojoj, recimo, kafu u samom centru Dubrovnika, u Boškovićevoj ulici, tik do samog Straduna, nećete platiti više od osam kuna. Osim toga, kafa je stvarno dobra, a atmosfera u malom kafiću prava dubrovačka. Takvih lokala ima još, a turista koji se malo raspita i pazi, može da jede i pije, a da pritom ne bankrota. Ali u priobalnim krajevima, osim „tajnih“ lokala okrenutih svojoj lokalnoj klijenteli i koji ne menjaju cene pa su jeftiniji, odomaćila se još jedna praksa – popust za domaće. Recimo meni, piscu ovih redova, prodavac jedne prevozne usluge vrlo ljubazno je obračunao cenu karte kao da sam došao u grupi, mada sam bio sasvim sam. Moja prva pomisao je bila: valjda sam mu simpatičan i očigledno delujem kao da sam nešto previše imućan.

Ali ispostavilo se da je raširena praksa, bar u jednom manjem broju restorana i kafića, da sasvim transparentno i otvoreno domaćima daju popust. Ako govorite hrvatski i ponašate se kao „domaći“, u njima ćete na računu naći „poseban popust“ na cenu jela koje varira od 20 do 30 odsto – kako gde.

Popusti za redovne mušterije

„A kako bismo drugačije mogli sebi da priuštimo da živimo u svom gradu“, pita me jedan dubrovački gospar koji me odveo na kafu i neverovatno dobru pitu od jabuka u jedan poznati dubrovački restoran na prestižnoj lokaciji. Nije bila jeftina, ali platio ju je manje nego što bi je platio gost iz neke strane zemlje koji konobara nije pozvao po imenu i upitao po dubrovački „Ke nova?“ I zaista, plate u Dubrovniku su u hrvatskom proseku, a ako vas marenda, gablec ili jauzna – dakle, obrok za vreme radnog vremena – koštaju 50 do 70 kuna, od plate vam neće mnogo ostati za režije i druge troškove koji su i veći nego u drugim delovima zemlje.

„To su lokali koji rade cele godine i računaju na domaće goste i kad nije sezona. Zato moraju da ih zadrže“, objašnjava mi rečeni gospar koji ipak nije želeo da mu navedem ime. „Ne rade ništa nelegalno, na računu je popust jasno iskazan, sve je čisto. Ti ljudi tamo troše stalno“, kaže i dodaje: „Pa i trgovački lanci imaju kartice za popust kojima nagrađuju verne kupce. A vlasnik kafića ili restorana će, kada uoči da strani gost navraća redovno u njegov lokal, tog gosta da počasti desertom ili pićem. To je normalno“, zaključuje.

Pomoć sugrađanima u finansijskoj nevolji

„Možete da se odvezete jednu stanicu autobusom odavde i tamo vam je izvrstan restoran koji preko dana ima dobru ponudu jauzni, gableca“, priča mi Ivan, sezonac iz Slavonije na plaži van Grada. On dolazi da radi već koju godinu, platom i smeštajem je zadovoljan, ali ne zarađuje bogatstvo, pa je naučio gde da se hrani kad mu se ne da da kuva. Spremno mi deli savete, u solidarnosti s građaninom koji je kao i on u nekom hrvatskom dohodovnom proseku. Upućuje me u pab koji nema popuste, ali je jeftiniji od drugih. I pica se u Gradu, saznajem, može naći za sasvim prihvatljivih 40-50 kuna.

Moglo bi da se zaključi da je reč o solidarnosti naroda koji nema mnogo novca. Ali o nezakonitoj solidarnosti, ukazuju nadležne institucije. Različite cene za različite goste nisu dozvoljene, upozorava hrvatsko Ministarstvo privrede u odgovoru na naš upit. Ono navodi da je to u suprotnosti za Direktivom 2006/123/EZ Evropskog parlamenta i Saveta EU od 12. decembra 2006. godine o uslugama na unutrašnjem tržištu, koja je ugrađena i u hrvatske zakone. Prema njoj se na primaoca usluge ne smeju primenjivati diskriminišući zahtevi uslovljeni državljanstvom kao i mestom prebivališta ili boravišta, osim u „slučajevima kada su objektivno opravdani različiti uslovi pristupa usluzi“. Na naš upit koji bi to uslovi bili, Ministarstvo nije odgovorilo, ali zato nas je Ministarstvo turizma jasno upozorilo da je takva praksa suprotna zakonima i da inspekcije za nju mogu da naplate prilično visoke kazne.

Visoke kazne – na papiru

I to Ministarstvo upozorava da ugostitelj, kao i drugi davalac usluga u turizmu ne sme da ima istaknute, niti da naplaćuje različite cene, npr. za strance ili za građane iz drugog grada.

Ukoliko turistički inspektor u inspekcijskom nadzoru utvrdi da davalac usluga u turizmu to čini, podneće nadležnom prekršajnom sudu optužni predlog za pokretanje prekršajnog postupka ili će doneti prekršajni nalog. Za takav prekršaj propisana je novčana kazna u iznosu od 3.000 do 50.000 kuna, upozorava Ministarstvo turizma.

U ovoj praksi, valja napomenuti, Hrvati nisu usamljeni – naime, u crnogorskom Kotoru sasvim je uobičajeno da domaći plaćaju niže cene u restoranima, kafićima i drugde, a muzeji su, recimo, ponegde besplatni za meštane. „Popustima za domaće“ dosetili su se i Bugari, priča mi koleginica iz Makedonije, kojoj se isplati znanje bugarskog jezika kada odlazi u tu zemlju na skijanje.

Ugostitelji koji se bave ovakvom – za jedne razumnom i humanom praksom odobravanja popusta za domaće goste, a za druge nedopustivom diskriminacijom – ipak ne moraju preterano da strahuju od inspekcija. Naime, kako nam je odgovorilo Ministarstvo turizma, u periodu od 1. januara 2016. do 29. juna 2017. godine Turistička inspekcija Ministarstva turizma primila je samo četiri (!) prijave koje su se odnosile na isticanje ili naplatu dvostrukih cena u ugostiteljskim objektima. Pritom su samo u dva od ta četiri slučaja zaista i utvrdili „diskriminišuće zahteve“, a u jednom od njih ugostitelja kaznili sa 2.000 kuna.

S obzirom na to da je minimalna predviđena kazna 3.000 kuna, a inspektori su u samo jednom slučaju odredili kaznu od 2.000, možemo da zaključimo da se uz takvu nevoljku represiju praksa dvostrukih cena sigurno neće prekinuti: ugostiteljima je dobro jer imaju promet, domaćima je dobro jer mogu sebi koliko-toliko da priušte što i stranci, a stranci uglavnom i ne znaju da su diskriminisani. Da znaju, sigurno ne bili srećni.