"Moja baka, režim i ja"

Belorusija, Brazil, Čile, Kina, Kenija i DDR: građani svih tih država živeli su pod totalitarnim režimima, a u pojedinim krajevima sveta njihove patnje traju i danas. Važna politička dešavanja u tim zemljama privlače veliku pažnju, a borcima za slobodu posvećuju se knjige, o njihovim sudbinama se snimaju filmovi. Istovremeno, život običnih ljudi i njihovih porodica često ostaje u senci.

Studenti sa akademije Dojče velea rešili su da pronađu i prezentuju baš takve priče. U tome im pomažu - njihove bake. “Kada smo došli na tu ideju, sve je krenulo samo od sebe“ kaže polaznica posebne obuke za međunarodne novinare Karolina Mahaus. Ona je posetila svoju baku u Čileu, u društvu jedne koleginice.

Projekt pitomaca Dojče velea zvuči kao san svakog istraživačkog novinara – imali su mnogo vremena za istraživanje, direktan pristup učesnicima događaja, i apsolutno poverenje u svoje sagovornike. Stvaranje projekta “Moja baka, režim i ja” od ideje do finalne verzije trajalo je 12 meseci, a timovi od dvoje ljudi proveli su jednu do dve nedelje živeći sa bakama i dekama, da bi sve podatke sakupili neposredno sa izvora.

Sudbine iza kulisa

Tako su nastale najrazličitije priče. „Baš to je najzanimljivije“, kaže Jalda Carbakč, koja je boravila u Keniji sa koleginicom Selom Oneko. „Imamo porodice koje su se bavile politkom, i one koje su se samo borile da prežive.“ Na primer, priča iz Kenije tiče se važnih osoba iz vrha režima. Već u trejleru lza ovaj projekat ink:http://www.dw.de/trailer-meine-oma-das-regime-und-ich/av-17582573:Trailer zum Multimedia-Projekt, koji do sada ima 45.000 klikova, baka Sele Oneko priča o svom mužu. Suprug Ome Anjango bio je borac pokreta otpora, zatim član vlasti, a zatim ga je predsednik Kenijata –ko je navodno bio njegov prijatelj – pustio niz vodu. „Kako neko može da pošalje svog prijatelja u zatvor? To nije dobro“, kaže ova stara žena svojoj unuci.

Deda Sele Onekos u zatvoru je proveo deset godina. Njena baka priča sopstvenu priču, o tome kako je preživela dok je njen muž bio na robiji. „Ona je tada morala da hrani desetoro dece i da ih vodi u školu, da drži porodicu na okupu i sve finansira“, kaže Karolina Mahaus.

Rizik za porodicu

Ipak, polaznici akademije Dojče velea nisu uspeli da čuju sve priče. Jalda Carbakš se dugo borila sa idejom da intervijuiše svoju baku iz Irana. Na kraju je odustala, iz bezbednosnih razloga. „Iran još uvek nije slobodna država“ kaže ona za Dojče vele. „Jednostavno, postojao je preveliki rizik da će moji rođaci tamo imati problema.“

Tim koji je boravio u Kini imao je slične brige, i zato su snimali samo uz pomoć male, gotovo nevidljive kamere. Jedna od učesnica u projektu nije uspela da dobije vizu za put u Kinu, možda zbog toga izveštavanja njenog kolege u toj zemlji.

"Sreća se može naći"

Čak i za same autore ovog projekta, razgovori su doneli puno iznenađenja. „Oni su znali da se nešto tamo desilo, ali ne i detalje“, objašnjava trener za medije Mihael Karhausen sa Akademije Dojče velea. „Tokom intervjua, na površinu su isplivale stvari koje su bile nepoznate i samim članovima porodice. Oni su na taj način iznova upoznali svoje rodjake.“

Sudbine generacija koje su preživele teška vremena i dalje su važne. To potvrđuje jedna od učesnica, Irina Šapakovskaja čija baka živi u Belorusiji; „Moja baka može svakom da pokaže da se sreća može naći i nakon velikih gubitaka.“

Ovaj multimedijalni projekat aktivan je od ponedeljka (5. maj 2014). Projekt sličan ovom, „Plan B“ iza koga stoji Dojče vele, prošle godine je osvojio najvažniju nagradu za internet-ostvarenja u Nemačkoj „Grimovu onlajn nagradu.“