Napadi u Ankari izolovali Tursku
Nakon četiri meseca, glavni grad Turske ponovo se našao na udaru terorista. Napad se dogodio u trenutku kada se Turska sve više uvlači u sukob i ne deli ista gledišta sa svojim dugogodišnjim saveznicima kada je reč o ratu u Siriji. „Tajming“ napada u Ankari u kojem je ubijeno 28 ljudi, čini se da potvrđuje tvrdnje turske vlade da iza svega stoje kurdske organizacije Radnička partija Kurdistana (PKK) i narodne zaštitne jedinice (YPG).
Borba na više frontova
Premijer Ahmet Davutoglu za napad okrivljuje terorističku organizaciju PKK i YPG. I dok je PKK međunarodno okarakterisana kao teroristička organizacija, to se ne odnosi i na YPG, koja je oružano krilo Demokratske unionističke partije (PYD). Ona se smatra filijalom PKK koja deluje na teritoriji Sirije.
Međutim, najvažniji saveznici Turske u borbi protiv terorizma, poput Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, u organizacijama YPG i PYD vide snažan faktor podrške borbi protiv „Islamske države“ (IS). Najnoviji razvoj događaja uz tursko-sirijsku granicu, odnosno formiranje kurdskih kantona na severu Sirije, stvar je koja se opasno približila „crvenoj liniji“ koju je povukla Turska. Bombardovanje položaja YPG bio je odgovor na bombardovanja turske teritorije koju je izvela ta organizacija. Osim toga, međunarodna zajednica očigledno nije dovoljno ozbiljno shvatila prošlonedeljna turska upozorenja da vlada u Ankari neće dozvoliti da YPG bude prihvaćena kao faktor koji će učestvovati u bilo kakvim pregovorima.
Nakon napada u Ankari, vladina namera da se u parlamentu usvoji novi zakon o borbi protiv terorizma naišla je na odbijanje kurdske stranke Narodne demokratske stranke (HDP). Ona je ogorčena zbog ofanzive turske vojske protiv PKK na istoku Turske. To je još jedan dokaz da vlada u Ankari nije sposobna da ujedini zemlju – čak ni u ekstremnim situacijama poput ove. Ali to dokazuje i da HDP nije voljna da potpiše zakon koji bi bio protiv PKK.
Država u izolaciji
Očigledno je da se nisu ostvarile turske nade da će izbeglička kriza prisiliti međunarodnu zajednicu da brže pronađe rešenje za konflikt u Siriji. Nerealna su bila i očekivanja Ankare da će se stvari odvijati u skladu s interesima Turske. Istina, uvođenje zone u kojoj bi bili zabranjeni letovi, što je bio predlog na kojem je Turska insistirala, naišao je na određeno odobravanje nemačke kancelarke Angele Merkel. Ipak, to odobravanje stiglo je prekasno i bilo je suviše slabo. Iako je rat u Siriji međunarodni problem, s obzirom na ranije Obamine izjave o „crvenoj liniji“, s obzirom na agresivnu rusku intervenciju koju svet prati bez reakcije, Turska se na prvoj liniji fronta nalazi sama. Njena nesposobnost da reši kurdski problem kod kuće i to što dozvoljava da on eskalira zbog njenih političkih interesa prema Kurdima u Siriji, dovela je do toga da Turska postane usamljena i ranjiva.
Sama protiv Rusije
Ta usamljenost bi kao rezultat mogla da izazove još više agresije. Turska razmatra da pošalje kopnene trupe u Siriju, čega se SAD užasavaju još od početka konflikta u toj zemlji. Turska vlada jasno je stavila do znanja da će učiniti sve što je u njenoj moći da zaštiti zemlju ukoliko njena bezbednost bude ugrožena.
Napad u Ankari i tvrdnje da je on povezan sa organizacijom YPG je zato je vrlo opasan razvoj situacije. Turska mora da izbegne bilo kakav vojni angažman u Siriji. Konflikt na istoku Turske već je odnio stotine života. Najveća greška vlade bilo bi delovanje koje bi još više destabilizovalo region. U svojim poslednjim izjavama, premijer Davutoglu spomenuo je veze PKK sa nekadašnjim Sovjetskim Savezom. Otišao je i korak dalje i dodao da je ta teroristička organizacija još otada u službi stranih zemalja. Eskalacija tenzija između Rusije i Turske samo bi nanela još više štete. Ukoliko se Turska angažuje u vojnom konfliktu na teritoriji Siriji, biće još usamljenija nego što je sada.
Turska mora jasno da definiše prioritete jer se suočava s nekoliko problema. Kod kuće ima probleme s Kurdima, problem sa izbeglicama ima unutar svojih granica i na njima samima. Naravno, tu je i konflikt u Siriji koji izaziva međunarodne tenzije, a one, opet, izazivaju tenzije između Turske i svih aktera koji su u to umešani. Vlada mora da odluči koji ciljevi su joj prioritetni. Turskoj je hitno potrebna snažna spoljna politika i jasan plan za rešavanje unutrašnjih problema – i izbegličke krize i terorizma.