Nemačka pamti Zorana Đinđića

Đinđić spada među najtemeljnije obrazovane političare u modernoj istoriji Srbije. Doktorirao je u Konstancu, a studije nastavio u Frankfurtu kod profesora Jirgena Habermasa. Od tada datira i poznanstvo sa Joškom Fišerom. Budući ministar spoljnih poslova Nemačke radio je u frankfurtskoj levičarskoj knjižari „Karl Marks“ u koju je Đinđić često navraćao. Na slici Đinđić i Fišer 2001. godine.

Nakon tromesečnih demonstracija opozicije 1996-97, Đinđić je imenovan za gradonačelnika Beograda. Ali na ovoj fotografiji, pisao je „Špigel“, nema onog poznatog sjaja na Đinđićevom licu. Sukobi unutar opozicije, apatija ljudi i prazna gradska kasa naterali su ga da pomoć potraži na Zapadu. Na fotografiji iz januara 1997. vidimo ga sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Nemačke Klausom Kinkelom.

„Lako je biti prijatelj u dobrim vremenima, pravo prijateljstvo pokazuje se kada je teško“, poručio je Zoran Đinđić 1999, neposredno nakon okončanja bombardovanja Srbije, tadašnjem premijeru Bavarske Edmundu Štojberu. Cilj je bio - humanitarna pomoć za Srbiju. Kako je pisao list „Velt“, lider srpske opozicije na svojoj evropskoj turneji „bravurozno je svirao na klavijaturi političkih simpatija“.

Nakon uklanjanja Slobodana Miloševića 2000. godine, Srbija je dobila šansu kakvu gotovo da nije imala u svojoj istoriji. Zoran Đinđić požurio je da tu šansu iskoristi. Jedna od prvih stanica na tom putu bio je Berlin, gde se sastao sa tadašnjim kancelarom Nemačke Gerhardom Šrederom. Njih dvojica nisu bili samo kolege, sličnih pogleda na svet, već i lični prijatelji.

„Sudbinu nacija određuju ljudi. Oni koji kroz lični angažman, hrabrost i mnogo strpljenja stvaraju istoriju“, rekla je o Đinđiću u decembru 2000. u Berlinu, dodeljujući mu nagradu Bambi, buduća nemačka kancelarka Angela Merkel (na slici Zoran Đinđić sa dobitnicima Bambija - fudbalskom legendom Francom Bekenbauerom, muzičarkom Sabrinom Zetlur i olimpijskom pobednicom Hajke Dreksler).

Đinđićev put kojim je Srbiju poveo ka Evropi, brutalno je prekinut 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu. Neposredni izvršioci, koji su proizvod sprege organizovanog kriminala i Miloševićevih paravojnih formacija, osuđeni su za taj atentat na dugogodišnje zatvorske kazne. Nalogodavci ubistva do danas nisu identifikovani...

Đinđićevo viđenje Evrope iz Srbije, sa Balkana, bilo je viđenje iznutra. Zato je i primano sa velikom pažnjom. Kao što je Srbiju upozoravao da joj ističe vreme, tako je Evropi poručivao da je i njoj potrebna celovita vizija. Ubistvo Đinđića Evropa je osetila kao sopstveni gubitak – kao i poslanici Bundestaga koji su mu 13. marta 2003. odali počast minutom ćutanja.

Značaj koji je za Đinđića imalo nemačko iskustvo suočavanja sa prošlošću, postao je merljiv tek kada se on sam našao pred istim iskušenjem u vlastitom narodu. Pisao je: „Kod nas mora da se prihvati kolektivna terapija koja mora da se vrši individualno...“ Za razliku od Nemaca, „mi to moramo da obavimo sami“. Na sahrani Đinđića u Beogradu 15. marta 2003. delovalo je kao da je Srbija to razumela.