Nemački je važan, ali važan je i maternji jezik!
Dva moja prijatelja su tokom studija naučila arapski. I zahvaljujući poznavanju jezika, danas su rukovodioci u jednom velikom preduzeću koje posluje u 120 zemalja sveta. Zbog znanja arapskog postali su uspešni expats i traženi savjetnici. Jer, Nemcima koji znaju arapski to itekako pomaže da pronađu radno mesto u internacionalnim firmama.
A kad mladi u berlinskom kvartu Nojkeln pričaju arapski, onda im to često uopšte ne pomaže da nađu dobar posao. Oni uglavnom nisu expats, već ljudi migrantskog porekla – čiji se maternji jezik doživljava kao problem.
U novembru prošle godine tabloid „Bild“ je na naslovnoj strani, pozivajući se na izjavu direktorke jedne škole u Nojkelnu, napisao: „Samo jedno od 103-je dece kod kuće priča nemački“. U članku je direktorka upozorila: „Mi smo arabizovani“. Radilo se o prvom razredu osnovne škole.
„Bild“ je mogao da stavi i ovaj naslov: „Prednost Nojkelna: gotovo sva deca govore još jedan jezik osim nemačkog“. Ali taj naslov onda ne bi „pojačao“ osećaj nelagode kod brojnih čitalaca. Verovatno se ne bi kao problem doživelo kada bi ta deca kod kuće pričala švedski, japanski ili španski. Ali jeste problem kad pričaju arapski, turski ili bosanski.
Koliko jezika „stane“ u glavu?
Jezik roditelja nije kriv za to što mnoga takva deca nemaju dobre šanse u budućnosti. Za to su krive prilike u Nemačkoj, zemlji u kojoj deca od roditelja nasleđuju i socijalni status i životne šanse. Za mnogu decu iz socijalno ugroženih porodica, poznavanje dodatnog jezika jedina je privilegija koji imaju, jedina prednost pred drugim kandidatima za posao.
Za decu je dobro ako odrastaju dvojezično. To podstiče sposobnost učenja i olakšava buduće savladavanje nekih drugih jezika. Sa papirima na kojima su odštampana istraživanjima koja to dokazuju, bez problema bi mogla da se popuni unutrašnjost aviona Erbas A 380. I svejedno, debata oko tog pitanja delimično se vodi kao da je mozak posuda u koju staje samo jedan jezik – a taj jezik bi, naravno, u Nemačkoj trebalo da bude nemački.
Već i sam predlog Saveta za integraciju u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija da se rupe u nastavnom planu delimično popune nastavom na maternjem jeziku, doveo je do rasprave na društvenim mrežama prepune rasističkih komentara punih mržnje. Kao da bi dva sata nastave na turskom za učenike koji potiču iz Turske bio početak kraja Zapada.
Jedan „lep“ i mnogo „prljavih“ jezika
Pritom bi ciljano podsticanje nastave na maternjem jeziku mnogoj deci migrantskog porekla moglo da pomogne da sigurno nauče jedan dodatni jezik – i tako poboljšaju svoje perspektive u budućnosti. Tu leži veliki potencijal, i to neiskorišćen. Mnoga deca koja odrastaju bilingvalno, u stanju su doduše da se sporazumevaju na jeziku svojih roditelja, ali često njime ne barataju sigurno – zato što im nedostaje nastava.
Meni bi pomogla nastava na maternjem jeziku. Ovaj tekst pišem na nemačkom, a mogao sam da ga napišem i na jeziku mojih roditelja. To bi moglo da se razume, ali stilski ne bi baš bilo preterano elegantno.
Kada smo 1992. iz Bosne i Hercegovine došli u Nemačku, u obdaništima i osnovnim školama bilo je mnogo dece iz bivše Jugoslavije. Nemački jezik je jezik za ono što je ispravno, dobro i lepo – a uz jezik naših roditelja lepi se prljavština, krv i zaostalost. To je ono što nam je od malih nogu poručivalo većinsko društvo u Nemačkoj.
Gotovo svi mi smo imali migrantsko poreklo, a niko od naših učitelja. Niko mi nikada nije rekao da bi i jezik mojih roditelja mogao da za mene i moju budućnost ima ikakvu korist – ni ekonomski, niti osobno.
Nemačka i raznolikost jezika
Ja sam jezik mojih roditelja zaboravio. Kao tinejdžer sam povremeno jedva mogao da se sporazumevam sa svojom porodicom. Ponovo sam morao da učim taj jezik i to je bilo teško. A danas za život zarađujem zahvaljujući činjenici da vladam tim jezikom – iako nikada neću moći da ga govorim bez akcenta.
Nakon izlaska Velike Britanije, Poljska će biti peta najveća zemlja Evropske unije. Ta zemlja je važan trgovinski partner Nemačke. I svejedno, mnogim Nemcima čudna je već i sama pomisao da uče poljski. Zašto? Pa zar poljski jezik u Frankfurtu na Odri, na samoj granici s Poljskom, nije korisniji od recimo francuskog? Nemačkoj ne bi škodilo da intenzivnije podstiče i nastavu drugih jezika, a ne samo engleskog, francuskog i španskog.
*Krsto Lazarević je rođen u BiH i kao dete je sa svojom porodicom izbegao u Nemačku. Danas živiu Berlinu, radi kao novinar za različite medije na nemačkom jeziku. Povremeno objavljuje kolumne i u našoj rubrici Moja Evropa.