Nezbrinute žrtve leka Kontergan

Mnogi se sećaju najvećeg farmaceutskog skandala. Trudnice širom Nemačke su pile lek protiv bolova Kontergan koji je proizvodila farmaceutska firma Grinental iz Ahena. Rođeno je 10.000 hendikepiranje dece. Očajni roditelji su podneli tužbu i sa firmom Grinental se 1970. dogovorili za nadoknadu u visini od sto miliona dolara. Andreas Majer iz Udruženja žrtava Kontergana i sam je žrtva tog leka:

„U to vreme naši roditelji su bili opterećeni obezbeđivanjem svega što je bilo neophodno za našu negu i zbrinjavanje i nisu bili u stanju da vode duge sudske procese. Sa tim su naravno kalkulisali oni koji su prouzrokovali celu situaciju i besramno su to iskoristili. Glavni teret snose poreski obveznici u vidu penzija i socijalnih i novčanih naknada za žrtve talidomida“, kaže Majer.

Žrtve nemaju neophodna sredstva za negu

Nemačka vlada je Fondaciji platila dodatnih 160 miliona evra. Ipak, novca je 1997. godine nestalo. Nakon masovnog javnog pritiska, Grinental je uplatio sledećih 50 miliona evra. Ostatak je uplatila država. Međutim, veliki broj žrtava i dalje nema sredstva za potrebnu negu ili su ona veoma ograničena. Niske penzije koje primaju su nedovoljne za pristojan život, žrtve moraju uvek iznova da se registruju kod penzijskog i štednog fonda kako bi dobili potrebnu pomoć.

„Nisu važne potrebe nego činjenica da postoji onaj ko je uzrokovao štetu. Onda tu štetu treba da nadoknade. Mora se obezbediti žrtvama da dobro žive i organizuju svoj život“, kaže psiholog Kristof Lehtenbomer, takođe žrtva Kontergana.

Već decenijama se Udruženje žrtava bori za veću finansijsku podršku koja bi žrtvama omogućila da se nose sa veoma teškim životnim uslovima. Nekoliko stranaka je u Bundestagu 2008. godine naručilo studiju o utvrđivanju pomoći za žrtve leka. Izveštaj je sada dostupan i otkriva dramatičnu nezbrinutost tih osoba. Oni se sada nalaze u godinama kada zglobovi, kičma i mišići trpe posledičnu štetu od prevelike opterećenosti.

Stanje sve teže

Ilonka Štebric, portparolka Udruženja žrtava, i same žrtva, kaže: „Zamislite čoveka koji nema ruke i mora nogama da jede i da piše. Možete da zamislite šta se događa ako ima bolove u kičmi ili nogama. On neće biti u stanju da sebi obezbedi svakodnevne potrebe. Mi mnogo toga obavljamo uz pomoć zuba. Ja zubima otvaram flaše i povlačim roletne.“

Životni uslovi za te ljude se iz dana u dan pogoršavaju. Socijalne i penzione ustanove zahtevaju od njihovih rođaka i supružnika da im pružaju finansijsku pomoć. Jedno istraživanje je pokazalo da su žrtve u drugim zemljama znatno bolje zbrinute. Tako u Velikoj Britaniji žrtve dobijaju 62.000 evra godišnje, a u Nemačkoj 6.000 godišnje.

Autori: Peter Kolakovski / Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković