Pokolji u Darfuru: Sudan sve dalje od mira

Samo u proteklih sedam dana u Sudanu je najmanje dve stotine ljudi, a desetine hiljada su u begu. Kako javljaju tamošnji mediji, nedavno je u svađi sa afričkom zajednicom dvoje pripadnika lokalnih arapskih plemena izgubilo živote i prošlog petka krenuli su u osvetnički pohod osvete.

Na udaru su pre svega pripadnici plemena Masalit, čija su sela napadnuta i spaljena, a arapski borci napali su i više bolnica u tom području.

Emili Vambugu iz Lekara bez granica u bolnici grada Genejna u zapadnom Darfuru, kaže da je najgore bilo u ponedeljak (25. april). Pucnjava je počela rano ujutru, a većina pacijenata je pobegla iz bolnice. „Ostale su samo četiri majke čija su deca bila na respiratorima.“

Ni dan kasnije nije bilo bolje: „Još uvek čujemo pucnjavu. Teško je kad pomislimo na mnoge ljudske živote i očajnu decu koju smo spasavali svakog dana. Sada nismo u stanju da se pobrinemo ni za jedno dete.“

Uz nestašicu se širi i nasilje

U avgustu 2020. je svečano potpisan mirovni sporazum za Sudan, ali kako nam objašnjava Marina Peter, predsednica nemačkog udruženja „Forum za Sudan i Južni Sudan“, mira nije bilo ni pre, ni posle: „Uvek iznova su ljudi ubijani, žene silovane, kuće paljene. Nikada nije prestalo nasilje, čitav region živi tako već godinama.“

Zapravo je sve lošije jer je i siromaštvo sve veće: „Sve je manje raspoložive zemlje, bilo pašnjaka ili oranica. Između ostalog to je i posledica klimatskih promena, to se veoma jasno vidi. Sve je žešća borba za resurse, a još je gore zbog poskupljenja žitarica, što je uzrokovano ratom u Ukrajini“, priča Peter.

Čitava nevolja je i počela sušom i velikom gladi 1983. godine, kada su stotine hiljada ljudi ostali bez svega. To je najviše pogodilo arapske etničke grupe, dok su se afrička plemena brzo prilagodila i od nomadskog života se okrenula trgovini.

Praktična, a ubrzo i formalna podela na Severni i Južni Sudan početkom 21. veka nije donela mir regionu Darfura – on nije bio deo mirovnih sporazuma.

Elita tog područja, zajedno sa afričkim pobunjeničkim organizacijama, osećala se isključenom iz sudanskog društva tako da je 2003. počela sa oružanim otporom. Tadašnji diktator Omar al Bašir je brutalnom vojnom silom krenuo u gušenje pobune, a u prvim redovima su bile paravojske arapskih plemena, zloglasni džandžavidi.

Zločinci postali „mirotvorci“

U krvavom sukobu koji je usledio, prema navodima UN, izgubljeno je oko 300.000 ljudskih života, počinjena su neviđena zverstva i oko milion i po ljudi je proterano – mnogi još i danas žive u izbeglištvu.

Prema mišljenju Marine Peter, mirovni sporazum potpisan 2020, nakon što je svrgnut Al Bašir, nije ni mogao da bude garancija za mir. On jeste predviđao podelu vlasti, nestanak paravojski, povratak izbeglica i kažnjavanje zločina, ali i među samim potpisnicima je bilo mnogo zločinaca.

„Neki od potpisnika su postali ministri i drugi važni službenici kako bi osnažili vojnu moć prelazne vlade. Ali kako se pokazalo, to je bila velika greška“, kaže ona.

Prošlog oktobra je i toj mirovnoj farsi došao kraj: vojnim udarom je svrgnuta prelazna vlada, a na čelo države je došao takozvani Suvereni savet. Za Marinu Peter je bilo potpuno jasno kuda to vodi: „Čelni ljude vojske su još i pre revolucije bili upleteni u korupciju i sumnjive poslove. A ti ljudi su još uvek na vlasti.“

Prema indeksu korupcije Transparensi internešnala, Sudan zauzima 164. mesto od ukupno 180 zemalja. Od vojnog udara i Amnesti internešnal svedoči o „neosnovanim hapšenjima i povredama ljudskih prava“. U središtu tog nasilja su čelnici Suverenog saveta, oba generala Abdel Fatah al Burhan i Mohamed Hamdan „Hemeti“ Dagalo – bivši vođa džandžavida i zapovednik specijalnih jedinica vojske Sudana.

„Privatna“ poseta Moskvi

„Obojica su bili aktivni još pod bivšim predsednikom Al Baširom i obojica su odgovorna za drastične povrede ljudskih prava“, navodi Amnesti internešnal. „Teško je pretpostaviti da će te osobe, koje su neposredno odgovorne za nasilje, imati ikakvog interesa za rešenje koje bi zadovoljilo sve strane“, smatra Marina Peter.

A pitanje je i koliko strana uopšte ima – ne računajući ljude samog Sudana. Jer izuzetno je zanimljivo da se 24. februara, dakle na dan kad je počela invazija Rusije na Ukrajinu, Mohamed Hamdan Dagalo zatekao u Moskvi gde je razgovarao sa više visokih predstavnika Rusije. Tvrdi se da je bio u „privatnoj“ poseti Rusiji, ali se sastao i sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom.

Spona Sudana sa Rusijomdatira još iz vremena diktatora Al Bašira, a tu su sasvim konkretni interesi. Poznato je da je koncesiju za eksploataciju rudnika zlata Sudana dobila ruska kompanija M-Invest. Prema saznanjima američkog Ministarstva finansija, iza nje stoji ruska privatna vojna kompanija Vagner grupa. A rudnici zlata rade i pod „zaštitom“ specijalnih jedinica Sudana na čijem je čelu Dagalo.

Marina Peter nam objašnjava da u Sudanu i provinciji Darfur nisu samo zlato, već vrlo verovatno i značajne zalihe nafte i urana. Takvo blago bi inače moglo da znači blagostanje za to područje, ali u Darfuru je upravo suprotno:

„To će teško doprineti smirivanju stanja u Darfuru. Održivo mirno rešenje, demokratski razvoj i poboljšanje života svih ljudi Sudana je ionako veoma malo verovatno, sve dok je vlast u rukama vojske“, zaključuje Peter.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.