Političke posledice nesreće u Turskoj

Teško je poverovati šta čoveku ostaje u glavi posle javnih nastupa turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana: slika njegovog savetnika koji šutira kritičare i demonstrante (fotografija gore), dok on sam, prema rečima očevidaca, tuče mladu devojku u supermarketu. Umesto da smiruje i teši članove porodica i identifikuje i privede pravdi one koji su odgovorni za strašnu rudarsku nesreću u zapadnoj Anadoliji, turski premijer se ponaša kao da je potpuno lišen razuma. Erdogan sebe više ne može da kontroliše, odavno se više ne ponaša u skladu sa pozicijom premijera.

Uoči predstojeće godišnjice takozvanih „Gezi-protesta“, 28. maja, događaji u Turskoj ne slute na dobro. Pre godinu dana, manje grupe zaštitnika životne sredine borile su se za očuvanje parka Gezi na trgu Taksim u Istanbulu i zaštitu zelenih površina ispred ambicioznog projekta. Sada je reč o krhkom unutrašnjem miru u zemlji.

Rođaci poginulih u rudarskoj nesreći i mase stanovništva iz ruralnih područja koji sa njima saosećaju, prete da se sa urbanim slojevima stope u ujedinjeni front protiv Erdogana. Videćemo da li će to zaista tako i biti. Takođe je nejasno da li mase mogu i žele da još pružaju otpor nemilosrdnom nasilju policije.

Erdogan, čija kandidatura za predsednika važi kao sigurna, teško da će se, čak i najvišoj javnoj funkciji, promeniti. U pobedu u prvom krugu 10. avgusta, još uvek se može sumnjati, ali u drugom krugu, dve nedelje kasnije, trebalo bi gotovo sigurno da bude izabran za šefa države.

Verovatno će izgubiti svoje glasače u rudarskom regionu u zapadnoj Anadoliji, ali teško da se može očekivati da će Erdogan i njegova islamska, konzervativna stranka AKP imati značajniji gubitak – kod sadašnjih oko 50 odsto potencijalnih glasova.

Da se Erdogan kandiduje za direktora u nekom velikom koncernu, a ne za mesto predsednika, stvari bi izgledale drugačije i njegove šanse bi bile minimalne. Jer njegova politika prema Egiptu i Siriji bila je totalno promašena, njegova toliko hvaljena ekonomska politika posrće, Turska gubi u pregovorima sa Evropskom unijom.

Ali Turska nije koncern i biračko telo nije personalno odeljenje sa moći odlučivanja. Dakle, Erdogan će verovatno biti predsednik zemlje koja sve više klizi u živo blato. Budućnost Turske više nije tako ružičasta kao što se to predstavljalo do pre godinu dana, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Preokret se ne može očekivati zbog odsustva harizmatične, kredibilne opozicije. Jedina nada je nekakva vila sa čarobnim štapićem koja bi Erdogana pretvorila u šefa vlade sa kojim bi se zapadni i istočni lideri rado fotografisali.