Rečnik moje mladosti

Te godine je Jugoslavijagrozničavo očekivala početak Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Posle novogodišnjih praznika koje sam proveo u Sarajevu, u januaru sam neko vreme boravio kod majke u Kalesiji, varošici koju je bio glas najnerazvijenije opštine u Bosni i Hercegovini.

Moj dan mora da je izgledao ovako: Ustao bih jer bi me pod prozorima probudila vika srednjoškolaca i brektanje autobusa na polaznoj stanici za Tuzlu. Svi prozori stančića na drugom spratu gledali su na glavnu ulicu.

Spomen-kosturnica palim borcima u Drugom svetskom ratu nalazila se tačno u srcu malog parka iza kojeg je bio Dom kulture. Pored osnovne škole „Slobodan Bajić-Paja“ ulica je vodila ka Sprečanskom polju, oivičena stadionom sa leve i poštom sa desne strane.

Polja su se završavalo pobrđem ispod kojeg je vijugala reka Spreča. Tih nekoliko kilometara koje bih sa prozora obuhvatio pogledom bili su krajolik mog detinjstva. 

Sestra je već živela u svom stanu. Majka je još uvek radila kao učiteljica u osnovnoj školi i bila je na poslu. Otvorio bih prozor i zapalio cigaretu. Plavu Moravu. Sa njenim mirisom pomešao bi se vonj gareži iz toplane.

Kao sa galerije posmatrao bih ulicu koja je u to doba dana bila izuzetno živa. Srednjoškolci se probijaju kroz lapavicu do pekare, opštinari samo njima znanim putanjama koje završavaju u kafani, dečurlija vrišti na školskom dvorištu.

Zatvorim prozor i svet utihne. Na stolu je primerak Kalesijskih novina. Nameravao sam da izgustiram Hajdegerove eseje o Ničeu i Helderlinu. Ali to mi neće pobeći. Pošto već nekoliko godina retko svraćam ovamo, nije loše da pročitam ponešto o zavičaju. Da steknem širu sliku.

Počinjem da listam novine.

U potrazi za vremeplovom

Ovo sećanje je poprilično pouzdano. Ili barem sada mislim da je tako. Ali četrdeset godina je mnogo. Ne pamtim ni jednu jedinu reč iz novina koje sam tada pročitao. To je pomalo zastrašujuće. Kao da se jedno prepodnevno sedenje pored prozora, između toplog radijatora i kuhinjskog stola u majčinom stanu nikada nije zbilo.

Već nekoliko godina pokušavam da se domognem digitalnih kopija Kalesijskih novina. Poznajem ljude u biblioteci i kulturnom centru. Ali nikako da se namesti. Moja putovanja u varošicu su se proredila otkako je majka umrla.

Ovaj put stižem radi zamene lične karte. Javljam se Fahri, književniku i direktoru Bosanskog kulturnog centra „Alija Izetbegović“. On kaže da je nekoliko godišta novina sačuvano u obliku digitalnih fotografija. Navraćam do BKC-a. To je onaj Dom kulture iz mog detinjstva.

Zavirim i u salu. Umesto drvenih bioskopskih sedišta sada se tu šepure crveno presvučene stolice. Ovde sam gledao svoje prve filmove. Na ovoj bini sam recitovao svoju prvu pesmicu. Ovde sam izrekao pionirsku zakletvu.

Fahro je javio da neće moći lično da dođe, ali jedan njegov kolega mi ljubazno pomaže I kopira mi na flešku sva raspoloživa izdanja novina. Zahvaljujem se i odlazim preko ulice. Autobus broj 13 dolazi posle nekoliko minuta.

Sa sedišta iza vozača gledam kako promiču poznate slike. Dole je ambulanta. Ovde je bila Ćirina kuća. A ovde kovačnica. Shvatam da sam jedan od retkih koji iza ove nove varoši vidi i jednu koja je nestala, zajedno sa svim onim ljudima i danima.

U Beogradu nisam odmah pogledao sadržaj fleške. Nisam hteo odmah da nahranim sopstvenu melanholiju. Ali, decembar ume da donese magle. Tim danima je najbolje upaliti svetlo, pustiti neki lagani džez. I otvoriti Kalesijske novine objavljene 1984.

Izveštaji iz potonulog sveta

Opštinske brojke o nezaposlenima bile su zapravo alarmantne. Od 38.000 stanovnika bilo je zaposleno svega 1.650. Zajednica za zapošljavanje je evidentirala 1.850 nezaposlenih. Dve trećine od toga bili su mladi ljudi. A 1.200 ljudi je radilo u inostranstvu. Ovo mi govore Kalesijske novine iz januara 1984.

Tada, osamdesetih, nisam obraćao pažnju na to da li nas potkradaju trgovci. Ali, novine su to zapamtile. Samo u jednoj trgovačkoj organizaciji „Trgovina na malo“ zabeležena su čak 22 slučaja zakidanja kupaca, prikrivanja deficitarnih roba i sličnih marifetluka. Usledile su novčane kazne, pozivanje na disciplinsku odgovornost.

Osim toga u raznim firmama primećene su „subjektivne slabosti“ u pogledu korišćenja službenih automobila, puteva u inostranstvo, prisvajanja društvene svojine, manipulacije bonovima za gorivo, oštećivanja sredstava za rad, te privatnog vršenja usluga alatom i mašinama radne organizacije.

Mesar Meho je primao pare na ruke i nije plaćao porez. Direktor motela „Košuta“ davao je sobe za noćenje bez naknade. Organizacije Saveza komunista u Zoljama, Memićima, Zelini, Jeginovom Lugu ali i u preduzeću „Komunalac“ nisu osposobljene da se suprotstave ovim negativnim pojavama.

Mogu da zamislim očajanje mesnih komunista. Oni bi da povedu lokalne kabadahije u besklasno društvo putem poštenja i samoodricanja. A ljudi ko ljudi, muljaju, kradu, drpaju, varaju, čine sve da se oni lično za života nađu u nekoj vrsti lične utopije.

Ono o čemu novine nisu pisale jeste ponašanje nekih drugova na vlasti koje se nije bitno razlikovalo od ponašanja onih koji su pokazivali „subjektivnu slabost“.

Hronika koja to nije

Pri iščitavanju mi se vratio isti onaj osećaj koji sam imao tada, pre četiri decenije, dok sam čitao „list radnih i društveno-političkih organizacija opštine Kalesija“. Zlovolja i dosada. Ponekad mi se učini da su komunisti u Jugoslaviji izgubili i vlast i zemlju samo zato što su postali neopisivo dosadni.

Ipak, novine me podsećaju na neka zbivanja koja vredi zapamtiti. Te godine u januaru u Tuzli umro Ismet Mujezinović, partizan i slikar koji je dekorisao salu za prvo zasedanje AVNOJ-a. Pisac Derviš Sušić je sa lokalnim lovačkim klubom dolazio da lovi zečeve.

Održan je sedmi Kup pevača amatera u motelu „Košuta“ – svako je mogao da se prijavi na kiosku Zemljoradničke zadruge „Jedinstvo“.  Pobedio je Ferhatović Sefer iz Olanovice pesmom „Branka“. 

Kad smo već kod muzičke scene, nezadrživa slava benda zvanog Kalesijski zvuci doprla je i do lokalnih novina. Zvezde su bili violinista Ramo Salkić i pevač Hasan Požegić. Sarajevski „Diskoton“ im je izdao singl sa dva hita – „Selo moje maleno“ i „Sedam puta lola se ženio“, a beogradski Jugodisk kasetu sa stvarima koje su danas evergrini seljačke ili izvorne muzike: „Komšinice preko puta“, „Ja te čekam Milice“.

Varoš nije doživela samo ekspanziju ruralnih nota već i urbani razvoj. Otvorena je nova pošta i osnovan košarkaški klub. A što se fudbala tiče, zabeležena su dva prekida utakmica opštinske lige. U prvom slučaju, sudiju je napao izvesni Bajro, a u drugom je sudija imao još manje sreće jer su ga napali trener i trojica igrača – Ljubo, Ljuban i Radojica.

Njuška krize

Iz ponekog teksta se pomalja njuška krize koja će razjesti zemlju. Cene i troškovi života od 1981. do 1983. porasli za skoro 50 odsto. Redakcija konstatuje: „Od planiranih 45 stanova za izgradnju u 1983. ništa nije urađeno.“ U drugom članku čitam: „Nezaposlenost je mora čovječanstva koja najviše pogađa omladinu.“

Opštinski štab teritorijalne odbrane se bavio dokumentom koji se zvao „Strategija oružane borbe SFRJ“. Papir je služio „za pripremu i organizaciju vođenja oružane borbe u budućem opštenarodnom odbrambenom ratu“. Osam godina kasnije ova prašnjava formulacija će dobiti zlokobni proročki sjaj. 

Novinarska pera su se ponekada malo zaigrala u želji da zazvuče učeno. U jednom inače uzornom kolektivu došlo je do „sukoba međusobnih odnosa“. Zamišljam „međusobne odnose“ kao bića koja se hvataju za vratove.

Moja sestra je izabrana u predsedništvo Opštinske konferencije Saveza socijalističke omladine. Čestitam u sebi naknadno, posle četiri decenije.

Hvala za bicikl

Pored detaljnog izveštaja koji tumači  „Plan proljetne sjetve“, te izveštaja punih entuzijazma o „Štafeti mladosti“,  tu je ponovo niz detalja o samoupravnim gresima:

Sakupljačica mleka Ljubinka je falsifikovala liste pa je naplatila oko 4.500 litara nepostojećeg mleka. Izvesni Mustafa je kao inkasant radio-televizijske pretplate zadržavao novac za sebe, a neki Ismet je izdavao čekove bez pokrića.

Ugostitelji koje sam od malih nogu znao kao živopisne likove prijavljivali su manji dohodak pokušavajući da izbegnu oporezivanje. A prihod mora da je bio dobar jer novine konstatuju sa žaljenjem da „90 odsto radnika pije alkohol“. Ja bih dodao da se isto odnosilo i na neradnike. 

Otac jednog druga, poznati trgovac, koji je inače voleo da potegne, više puta je uhvaćen u protivzakonitim radnjama.

Nailazim na portret čoveka koji me naučio da vozim bicikl – Branislava Nikolića. Zvali smo ga nastavnik Brano. U školskom dvorištu vrteo me na „poniju“ u krug oko sebe jako dugo, a onda me pustio da sam vozim. Nastavio sam da kružim, nisam pao.

Srušena je jedna od dve dugačke prizemne zgrade nalik na barake ispod prozora zgrade u kojoj sam odrastao. Prva je uklonjena nekoliko godina pre izveštaja o rušenju druge. U njoj je sedamdesetih bila biblioteka na čijim sam stepenicama znao sedeti i listati knjige, nemajući strpljenja da sačekam dok ne dođem kući. To su bile najstarije opštinske zgrade.

Tada mi nisu nedostajale. Ali sada mi fale. Podignute su 1958. kada je nova vlast odlučila da od dve tadašnje opštine napravi novu – otprilike na pola puta između njih. Varoš svoj rast može da zahvali toj odluci.

Rečnik moje mladosti

Mnogo koji izraz je još tada mirisao na ustajali socijalizam. Skraćenice iz tog vremena sada deluju čudno. Ali se sećam da su ih ljudi izgovarali onako kao se izgovaraju „zejtin“ ili „plata“.

Jedna od onih koja mi je odmah otvorila prozorče u to vreme jeste SIZ. Kroz nju kao kroz ključaonicu mogu da zavirim u sedamdesete i osamdesete. Samoupravna interesna zajednica.

To je bio naziv za državne organe u samoupravnom socijalizmu bivše Jugoslavije. Taj eksperiment je počeo Ustavom SFRJ iz 1974. Bivši opštinski fondovi su samo preimenovani. „Idem u SIZ da vidim đe je zapelo“, postala je normalna rečenica u svakodnevnom govoru.

Samoupravni pojmovi su po direktivi izvršili desant na provincijsku verziju socijalizma, ali ona se samo otresla starijih pojmova, kao pas koji izađe iz vode, naučila napamet nove bez prevelikog unošenja u njihovo značenje, pa nastavila dalje svojim putem u kolaps.

Čitam sa mešavinom čuđenja i nelagode izraz „moralno-politička odgovornost“. Tada je to bila vanpravna odgovornost zbog kršenja „normi socijalističkog morala“. Teoretičari samoupravljanja su smatrali da se sankcija može sastojati u „konstatovanju društveno neadekvatnog ponašanja“ ili „moralno negativnoj oceni“.

Sve se svodilo na to da se na sastancima lokalnog Komiteta i opštinske vlasti pobroje firme i pojedinci koji su skloni drpanju, varanju i muljanju. To se objavi u lokalnim novinama. I tako jedni pozivaju na „moralno-političku“ odgovornost, a drugi i dalje potkradaju državu koja je naumila da odumre.

U praksi je moralno-politička packa opštinskog komiteta lokalnih komunista ili nekog drugog opštinskog organa malo ili nimalo iritirala čoveka koji je utajio porez, prebio fudbalskog sudiju ili preprodavao bonove za gorivo.

U varošici u kojoj sam odrastao jezik samoupravnog socijalizma je više prikrivao nego otkrivao suštinu odnosa između ljudi. Čak i kada je govorio o „negativnim pojavama“ taj jezik je poticao iz ideološke projekcije stvarnosti, bez stvarnog iskustvenog temelja.

Preimenovanje opštinskih fondova u „samoupravne interesne zajednice“ nije u njima obezbedilo više novca. Samo je, tvrdeći da je to novac svih nas, unapred oslobodio krivice sve one koji socijalističkim floskulama prikrivaju sebične namere, da iz zajedničkog kazana pokusaju više nego drugi.

Ne znam kako je to bilo u Sloveniji, ali u Bosni, u varošici koju sam poznavao kao svoj džep, samoupravnom socijalizmu nedostajali su samoupravljači. Nisam mogao da ih prepoznam ni u očevima svojih drugova, ni u ljudima okupljenim oko šahovskih tabli na terasi doma kulture, ni u navijačima lokalnog kluba na tribinama.

Mesar je bio mesar, preprodavac bostana ili pijandura koji spava kod ograde „Lovca“ bili su to što jesu u svakom od mogućih svetova, pa i u samoupravnom. Ljudi su se družili, švalerisali, pijančili, radovali, živeli i umirali.

Novine koje čitam četiri decenije posle objavljivanja tog broja nisu mogle da u potpunosti dopru do svoje stvarnosti. Reči su bile poput tečnog stakla koje se stvrdne čim se rečenica završi. A to staklo, debelo i puno ogrebotina, sprečavalo je stvaran dodir sa životom, praveći njegovu izvitoperenu sliku.

Paradoksalno, to je jedina hronika onog vremena koju imamo. Moraćemo da naučimo kako da je produktivno čitamo. Iza silnih fraza i selektivne percepcije te hronike, kriju se znakovi stvarnih života koje smo vodili. Ako se odbaci loše skrojen eksperimentalni ideološki plašt kojim je stvarnost bila prekrivena, ne sme da se odbaci i ta stvarnost. Jer je ona jedina koju smo imali.

Ta 1984. sa puno snega u bosanskoj unutrašnjosti zaslužila je da bude zapamćena, makar zato što je bila samo jednom i neće se nikada više ponoviti.