Srbi i Hrvati: Svako ima svoju suverenu Oluju

Povodom obeležavanja 27. godišnjice hrvatske vojno-policijske akcije Oluja, na dvema nekada zaraćenim stranama ponovo se artikulišu pripadajuće vizure tog događaja. Tačnije rečeno, dodatno se učvršćuju na suprotstavljenim, i dan-danas nepomirljivim pozicijama. Hrvati Oluju gotovo unisono doživljavaju kao jednoznačni oslobodilački poduhvat i konačnu pobedu nakon četiri godine rata i srpske okupacije velikog dela zemlje. Srbima pak ona ne znači samo poraz, već i opšti egzodus ogromne većine njihovog naroda iz Hrvatske.

S obe strane se u većini slučajeva i dalje govori uglavnom o ratnim zločinima onih drugih, bez spremnosti na suočavanje sa sopstvenom krivicom. Predstavnici hrvatskih Srba u međuvremenu jesu ostvarili relativno uspešnu političku saradnju, odnosno koaliciju s vladajućim HDZ-om u okviru Vlade Hrvatske, ali odnos dveju država, Hrvatske i Srbije, poslednjih godina ne beleži napredak. Naprotiv, malo kad u ovom veku je bio toliko napet. Pritom bi trebalo napomenuti da sve veća globalna kriza, ekonomska i bezbednosna, taj sukob u najmanju ruku podstiče i održava ga na snazi.

Trajna legitimacija nacionalnih elita

„Ono što ljude na području bivše Jugoslavije naizgled razdvaja, njihovi međusobno suprotstavljeni nacionalizmi, u stvari ih ujedinjuje – možda još efikasnije nego bivša, zajednička država“, smatra Boris Buden, teoretičar i publicista koji živi i radi u Berlinu i na Korčuli. On smatra da je između Hrvatske i Srbije zavladao duh dominacije i eksploatacije koji se hrani i neprestano obnavlja nepomirljivim razlikama.

„Zato je iluzorno očekivati da će oni ikada pronaći zajednički jezik u svom odnosu prema zajedničkoj prošlosti. Naprotiv, njihovi uzajamno isključivi istorijski narativi trajni su izvor legitimacije njihovih političkih elita. Te nacionalističke elite, koje su se dokopale vlasti obećanjem apsolutne suverenosti, tu su suverenost odmah po osamostaljenu zauvek prokockale“, konstatuje Buden, dodajući ujedno i procenu da nijedna bivšejugoslovenska nacija nije danas, ni ekonomski, ni politički, a ni kulturno, suverenija nego što je bila u jugoslovenskoj federaciji. „Ta činjenica, taj kolosalni istorijski debakl naših nacionalista“, konstatuje Buden, „nije ih, međutim, delegitimisala u očima njihovih izbornih baza.“

Na pitanje zašto su izborne baze vladajućih elita i dalje relativno neosetljive na takvo stanje, bar u glasačkom izrazu, Buden odgovara da je to zato što tu suverenost, realno izgubljenu u aktuelnoj stvarnosti, uvek mogu da kompenzuju u prošlosti. „Svako ima svoju suverenu Oluju, svoju suverenu Srebrenicu, svoj suvereni Drugi svetski rat. Svako je suveren svoje prošlosti. Naciji bez budućnosti to je više nego dovoljno“, zaključuje Boris Buden.

Aktivno insistiranje na nepomirljivim razlikama

Filozof iz Osijeka Jaroslav Pecnik, nekadašnji poslanik Hrvatskih laburista u Saboru, ukazuje na prevladavajući model s dva „paralelna svemira“, ako je reč o državnim politikama – dok „obični ljudi“ regularno međusobno komuniciraju, često čak i izuzetno uspešno. O tome se, prema njegovom mišljenju, ne govori dovoljno u javnosti: „To jednostavno nije u interesu vladajućih grupa i slojeva, već to za njih predstavlja opipljivu pretnju za održanje moći nad narodima“. Zbog takve konstelacije, kaže, nomenklaturama na vlasti je uzajamno zastrašivanje još uvek u interesu, pa su one po tome i međusobno veoma slične.

„Siromaštvo nas sve teže pogađa, i jedne i druge, pa bi bilo kudikamo pametnije da se ispomažemo i tražimo razvoj u onome što nas spaja. No ipak, Hrvati insistiraju samo na pobedničkom i odbrambenom aspektu Oluje, a Srbi – naročito vlast Aleksandra Vučića –akcenat stavljaju isključivo na svoju nesreću. Jasno, ima Oluja i krajnje problematične elemente, kompromitaciju zločinima, ali se Hrvatskoj ne može poreći njeno pravo da povrati svoje okupirane teritorije. Takvo subjektivno gledište Srbije ima odgovor s hrvatske strane gde se i sad pomalo sadistički uživa u porazu i progonu Srba“, smatra Pecnik.

On je uveren je da će takav pristup Oluji još dugo odgovarati nacionalnim elitama obeju zemalja. „U njihovim reakcijama se vidi da im takve razlike koriste kao izlaz za nuždu iz svake delikatnije situacije koja inače s tim nema veze. Kad bi se htelo drugačije, ne bismo gubili iz vida da nam istorija i kultura nude daleko više kvalitetnog odnosa među Hrvatima i Srbima, negoli problema. Ali, nacionalna i nacionalistička rukovodstva ne znaju šta bi s tim, to ih ne interesuje“, kaže Jaroslav Pecnik.

Brzi poeni kod sluđene javnosti

Naš sagovornik nabraja i neke svežije primere: povremene glorifikacije ustaštva u Hrvatskoj i nedostatak interesa za saradnju sa susedima, kao i sklonost Srbije da Republiku Hrvatsku olako i tendenciozno poistovećuje sa NDH.

„Srbija pritom rado potencira nesuglasice s Kosovom“, kaže Pecnik, „što je takođe indikativno. Na svemu tome vlasti ubiru brze poene kod sluđene javnost, a ni tamošnji mediji, čast izuzecima, ne žele da problematizuju ulogu svojih vlasti prema Hrvatskoj, kako nekada, tako i danas. A da bi sve bilo gore, imamo sporenja u Bosni i Hercegovini, pa Bakir Izetbegović otvoreno prebrojava potencijalno novo topovsko meso u svom nacionalnom korpusu.“

„Poražavajuće je to, zaključuje Jaroslav Pecnik, „da nas, sve zajedno, uvek mogu da iskoriste kao adut u svojim igrama i za svoj status. Kad god im zatreba – sve dok smo ovako odvojeni, bez konstruktivne komunikacije.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.