Struja s broda: prednosti plutajućih elektrana
10. mart 2020.
Nestašice struje u Južnoafričkoj Republici su skoro svakodnevna pojava. Vlada te države, koja je od svih afričkih zemalja najdalje otišla u industrijalizaciji, traži rešenje za taj problem. Ono sada nudi turska firma „Karpowership“, deo holdinga „Karadeniz“, koja već ima mnoge klijente u Africi. Prema navodima te firme, ona električnom energijom snabdeva oko 30 miliona stanovnika u osam afričkih država. Struja stiže iz elektrana koje plutaju morem ispred obala tih zemalja.
„Za zemlje u razvoju i one na pragu industrijalizacije ima smisla da koriste već gotove elektrane, sagrađene negde drugde, a zatim dopremljene brodom na željenu poziciju, tamo gde postoji potreba za energijom“, kaže za DW Hamed Hosain. On je menadžer projekta za plutajuće elektrane u firmi „Siemens Energie“.
Korišćenje domaće infrastrukture
Prednosti su očigledne. Za izgradnju elektrane neophodni su određeni resursi. A ako firme još i stručnu radnu snagu moraju da dopremaju spolja, onda to dodatno povećava troškove. Kod elektrana čije se komponente montiraju na plutajućim platformama koncept je drugačiji: proizvođač ih izrađuje kod kuće i potom morskim ili rečnim putem prenosi tamo gde postoji potreba za električnom energijom.
-pročitajte još: Borba za reku u Rakiti: „Ovde će nekome odleteti glava“
Ali takav način snabdevanja nije pogodan samo za zemlje u razvoju, zabačene obale i regione pogođene prirodnim katastrofama, poput zemljotresa ili cunamija. Plutajuće elektrane“ – ili „Floating Power Plants“, kako glasi stručan naziv na engleskom – tražene su pre svega tamo gde nema dovoljno prostora ili su cene zemljišta previsoke. „U mega-gradovima poput Njujorka ili Hongkonga građevinsko zemljište veoma je skupo“, kaže Hamed Hosain. „Kada se ti troškovi zemljišta uključe u kalkulaciju, onda se vidi da naše plutajuće elektrane mogu da budu jeftinije.“
I zaista: Njujork se već gotovo pola veka delimično snabdeva strujom iz elektrana koje plutaju ispred četvrti Bruklin. One će uskoro biti zamenjene modernim Simensovim pogonima ili će biti nadograđene. Njihova prednost je i u tome što zbog veće efikasnosti manje zagađuju životnu sredinu nego stare elektrane. Simens se ugovorom obavezao da će elektrane da drži u pogonu 20 godina i da se brine o popravkama. Za taj koncern to je dobar posao.
Računarski centri na moru
I digitalizacija otvara nova tržišta. „Velike internet-firme žele da premeste svoje računarske centre na more, jer je to za njih jeftinije nego gradnja na kopnu“, kaže Hamed Hosain. „Tu se nudi mogućnost da takve centre energijom snabdevaju plutajuće elektrane.“ Plutajuće elektrane pritom mogu biti na gas, pa čak i na paru, ali i solarna postrojenja kojima su, doduše, potrebne platforme ogromne površine.
-pročitajte još: Velika energetska greška Angele Merkel
Rusija kod plutajućih elektrana daje prednost nuklearnoj energiji. „Akademik Lomonosov“ firme „Rosatom“ dugačak je 144, a širok 30 metara. Na njemu se nalaze dva nuklearna reaktora. Nakon skoro deset godina, ta plutajuća elektrana je 2019. dopremljena u Čukotski autonomni okrug na krajnjem istoku Rusije i usidrena u luku. Ona bi najpre trebalo da proizvodi toplotnu energiju, a kasnije i struju – onda kada na kopnu bude prestao sa radom jedan stari nuklearni reaktor.
Ako „Akademik Lomonosov“ bude uspešan, „Rosatom“ će slične plutajuće nuklearne elektrane da ponudi i na svetskom tržištu. Kritičari, istina, već govore o „plutajućem Černobilju“.
-pročitajte još: Koliko je opasan nuklearni otpad iz Krškog?
I američka vojska je od 1954. do početka sedamdesetih godina razvila nuklearne elektrane na brodovima za snabdevanje energijom njenih vojnih baza u zabačenim krajevima. Prvi takav brod bio je „Sturgis MH-1A“. Naučnici iz Masačusec-instituta za tehnologiju iz američkog Kembridža danas ponovo rade na razvoju modernih plutajućih nuklearnih elektrana.