Telefon ne može da zameni bajke
26. februar 2019.Četrnaestogodišnji Mermoz Kosu izlazi na malu pozorišnu scenu. Na sebi ima dugu plavu halju. Njegov prijatelj Kofi Anato stoji pored njega i zvoni: predstava počinje. Dva dečaka zajedno predstavljaju jednu od brojnih beninskih narodnih priča. U gledalištu sedi tridesetak dece i napeto prate radnju. I na kraju dugo i glasno apludiraju.
Mermoz nakon predstave objašnjava: „U predstavi se radi o tome da roditelji moraju da se slušaju. Oni moraju da se poštuju. Za to se na kraju dobiva blagoslov na nebu.“
Takve zanimljive scene stalno se događaju u „Selu bajki“ (Adjrou'houéu), na periferiji grada Abomej-Kalavi na jugu Benina. Umetnik i pripovedač bajki Fidel Anato želi da na taj način očuva staru tradiciju. I za to nije neophodan nekakav poseban dan, kao što je dan „Ispričaj jednu priču“, koji se svake godine održava 26. februara. Ne, taj 39-godišnjak svake srede poziva svu decu iz sela da gledaju i slučaju bajke. A preko vikenda organizuje radionice, čitaonice i nastupe mladih glumaca iz čitavog regiona. Ponekad dođu i gosti iz Francuske.
Bajke su poseban univerzum
Sve to trebalo bi da nadoknadi ono što je nekada na jugu Benina bilo svakodnevica. Ranije su od sela do sela putovali pripovedači. Kada bi pao mrak, oko njih bi se okupljali deca i odrasli i slušali njihove priče. Stariji su te priče kod kuće prenosili na svoje potomke. Fidel Anato danas ne želi samo da oduševi nove generacije za bajke, već i da ojača suživot. „Ta tradicija nam omogućava život u zajednici. Zajedno se jede i pije, zajedno se slušaju priče. To je bolje nego u današnje doba kad svako ima mobilni telefon i sam je sa sobom.“
Telefone i društvene mreže na internetu Fidel Anato uglavnom doživljava kao veštačke i beživotne. Uveren je da to nikada neće moći da zameni bajke. „Bajke motivišu i obrazuju. Naravno, može jednostavno da se kaže: nemoj da radiš ovo ili radi ono. Ali kada se odglumi mali skeč, onda to svako razume.“
Mnoge bajke nisu samo zabavne, one imaju i poruku, i podstiču na određeno ponašanje, recimo poštovanje, iskrenost i spremnost da se pomogne. Glavni likovi su nekada ljudi, a nekad životinje.
U sela u potragu za bajkama
Ipak, televizija i internet su jaka konkurencija. „Bajke su izgubile na važnosti koju su nekada u Beninu imale. Mladima one više nisu tako zanimljive“, kaže germanista Mensah Vekenon Tokponto. On je 2002. na Univerzitetu Bilefeld u Nemačkoj odbranio svoj doktorski rad na temu: „Beninske i nemačke bajke“. Kako bi stare priče sačuvao od zaborava, taj profesor šalje svoje studente s opremom za snimanje u njihova rodna sela. Oni snimaju priče iz detinjstva starih ljudi kako one ne bi bile zaboravljene u ovo digitalno doba. Deo tog materijala već je objavljen. Zbirka priča „Glista i njen ujak: bajke iz Benina“, već je prevedena i na nemački.
I „Selo bajki“ ima svoju sopstvenu zbirku. Fidel Anato čak je osnovao pravu biblioteku. Otvara velika vrata i pokazuje nam police. Kako kaže, ovo je prva zbirka bajki u Beninu. „Primetili smo da mnogo ljudi poznaje priče, ali ne zna odakle potiču“, objašnjava Anato. Većina knjiga je na francuskom – to je zvanični jezik u Beninu.
Pripovedanje na rasporedu u školi
Ako se bajke zadrže u sećanju ljudi, to može da pomogne i u očuvanju lokalnih jezika, kaže profesor Tokponto. Kada je on išao u školu, morao je napamet da uči basne francuskog pisca Žana de Lafontena. Beninske bajke izvorno su nastale na jezicima poput fona i tek kasnije su prevedene na francuski. „Ali pri tom se uvek nešto izgubi“, kaže germanista.
Za biblioteku u „Selu bajki“ zadužena je Klodet Nongande Zovedi, i sama pripovedačica bajki. Ona inače radi kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi. I tamo se polako vraćaju stare priče, jer petkom je na rasporedu čas bajki. „To je važan školski predmet“, smatra ona i ističe da se tom času i devojčice i dečaci veoma raduju. „Bajke pomažu da se deca smire i smanje stres.“ A ako i sama jednog dana postanu pripovedači, onda će da nauče da se bolje izražavaju i da govore pred publikom.