Tvitovana diplomatija

U jutarnjim satima drugog aprila, razgovori o Iranu prerasli su u dogovor sa Iranom. Vođe pregovaračkih delegacija postigle su pomak u razgovorima oko iranskog atomskog programa koji Teheran vodi sa stalnim članicama Saveta bezbednosti i Nemačkom. Diplomatija je pobedila, a sa njom i Twiplomacy – spoljna politika vođena kratkim vestima na Tviteru (Twitter).

Nakon dugogodišnjih napornih pregovora, retoričkih okršaja i ponuda kompromisa, kako putem interneta, tako i razgovorima po zabačenim sobama švajcarskih hotela, Džavad Sarif, Džon Keri i Frank-Valter Štajnmajer podelili su radost sa svojim pratiocima na Tviteru.

Brojni ministri spoljnih poslova, dvojica od tri predsednika i premijera, kao i više od 4.000 ambasadora i diplomatskih predstavništava redovno koriste Tviter, pokazuje istraživanje firme Burson-Marsteller /twiplomacy-study-2015/. „Diplomatija na taj način ostvaruje mnogo veći domet nego što je to ranije bio slučaj“, kaže Jan Melisen iz holandskog Instituta za međunarodne odnose sa sedištem u Hagu. „Ljudi sada mogu da vide šta diplomate rade. Isto tako, mogu da vide i greške koje oni prave.“

Kraj diplomatije

Međutim, da li se diplomatama onemogućava da rade ako je sve transparentno? Tokom važnih pregovora, kao što su bili oni u Lozani, neki suviše brz tvit mogao bi da izazove skandal. „Moj bože, pa to je kraj diplomatije“, izjavio je britanski premijer Lord Palmerston još sredinom 19. veka kada mu je uručen prvi telegram. Ipak, tada nova tehnologija nije dovela do propasti diplomatskog korpusa – ona je postala svakodnevni alat diplomata.

Isto bi moglo da se ponovi i sa Tviterom i drugim društvenim mrežama. Diplomate i političari su pred novim izazovima: „Oni sada moraju da promene način svog izražavanja. Moraju da pričaju kao mi“, kaže Debora Sevard, direktorka za komunikacije pri Ujedinjenim nacijama. „I dobro je što je to tako jer to pomaže ljudima da shvate šta političari i diplomate pokušavaju da postignu“. Zajedno sa Janom Melisenom i drugim ekspertima, Debora Sevard je na Globalnom medija forumu koji se u organizaciji Dojče velea održava u Bonu, diskutovala na temu kako je digitalna tehnologija promenila međunarodne odnose.

Rat je na Jutjubu

Te odnose nisu toliko promenili tvitovi političara, koliko milioni tvitova korisnika iz čitavog sveta, koji iz minuta u minut na svoje stranice ubacuju fotografije, izjave ili video-snimke. Oni koji su na vlasti, izloženi su pravoj poplavi informacija i sadržaja, koje ne mogu da kontrolišu. „To je izazov s kojim ni jedna vlada ne uspeva da izađe na kraj“, kaže bivši Bi-BVi-Sijev novinar i voditelj Nik Gouving. „A mi smo tek na početku digitalne ere, koja masama daje moć i dovodi u pitanje legitimnost onih na vlasti.

„Oni su izgubili kontrolu nad javnim prostorom“, kaže Gouving. Posledice njihovih postupaka vidljive su na internetu odmah – „kada se u Homsu ili Alepu iz helikoptera baci kasetna bomba“. Zato mnogi postaju uzdržani i nastoje da izbegnu rizik.

Nebo puno laži

Zemlje sa diktaturama, suočene s nizom dokaza na video-snimcima, pokušavaju da se protiv toga bore. Tako su nakon demonstracija 2007. u Burmi, tamošnji moćnici govorili o „nebu punom laži“, a Asadov režim je internet-aktiviste optužio za „cunami laži“.

Pa ipak, lažne informacije i propaganda (tzv. trolovanje) u digitalnoj eri nisu ništa manje nego ranije – od onih ruske vlade kada je u pitanju konflikt u Ukrajini, pa do onih koje šire moderni PR-stratezi pod crnom zastavom „Islamske države“. Svi oni učestvuju u igri za moć i uticaj. A diplomate starog kova? „Postaće suvišni ako se ne digitalizuju“, kaže Jan Melisen sa holandskog Instituta za međunarodne odnose.

Analogni napori nemačkog šefa diplomatije

Video-porukom učesnicima Globalnog medija foruma obratio se i ministar spoljnih poslova Nemačke Frank-Valter Štajnmajer. „U odnosu na obilje snimaka iz kriznih regiona, poneke od metoda spoljne politike čine se sporim i staromodnim“, rekao je Štajnmajer. „Diplomatija i pregovori koji traju noćima, kao i natezanje oko kompromisa, iziskuju mnogo vremena“. Ali ako je na kraju svega nalazi kompromis, kao u pregovorima oko iranskog atomskog programa, onda je potpuno svejedno šta je za njegovo ostvarenje bilo presudno i da li su to bili tajni razgovori ili javna debata.