Uve Zeler: Snaga, moral i nezaustavljiva želja za pobedom

Devetsto hiljada nemačkih maraka! Toliko je milanski Inter 1961. ponudio Uveu Zeleru da napusti HSV i zaigra za italijanski klub. Bila je to neverovatno visoka, rekordna suma za ta vremena. Inter je kasnije ponudu „pojačao“ na (navodno) čak 1,5 miliona DM. Ali Zeler je odbio.

Uve Zeler je ostao zauvek veran Hamburger Šport-Verajnu. I svom rodnom gradu. Navijači mu to nikada nisu zaboravili. Uve Zeler je postao „Uns Uwe“ – „naš Uve“. Jedan od njih. Iskreni radnik. Skroman. Bez ikakvih ekstravagantnosti.

Uvea su jednostavno voleli. Bio je autentičan. Nemci su poštovali „Kajzera“ Franca Bekenbauera zbog elegancije na terenima. Poštovali su Gerda Molera, bavarsku mašinu za postizanje golova. Divili se ekscentričnosti Gintera Necera. Ali samo su Zelera voleli. Obožavali. I to ne samo navijači HSV-a. „Naš Uve“ – nadimak koji je savršeno opisivao Zelera.

„Tek nakon dolaska u Hamburg shvatio sam kolika je on legenda. On je bio stvarno poseban čovek. Uve Zeler je HSV. Veliki čovek, veliki HSV-ovac, voleo je svoj klub, dolazio na utakmice čak i nakon što je HSV ispao u drugu ligu, nadao se povratku u Bundesligu, međutim nije to doživeo“, kaže za DW Ivica Olić koji je nekoliko godina branio boje hamburškog kluba.

Hamburg

Uve Zeler je rođen 1936. u Hamburgu. U gradu u kojem je ostao da živi do poslednjeg dana. Metropola na reci Labi ga je 2003. proglasila počasnim građaninom, on je prvi i (do sada) jedini sportista kojem je pripala ta čast. Njegov HSV ga je „počastio“ velikom bronzanom skulpturom njegovog desnog stopala – koja je postavljena ispred stadiona.

Skromnost koja ga je krasila nasledio je od roditelja, ispričao je Zeler u jednom intervjuu. Rekao je da su ga majka i otac odgajali tako da nikada ne postane arogantan: „Mi smo najnormalnija porodica – i to je predivno“, rekao je.

Već je njegov otac Ervin, lučki radnik, bio jedan od najpopularnijih fudbalera u Hamburgu dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. On je 1946. učlanio oba sina (Uvea i Ditera) u HSV. Izuzetan talent Uvea Zelera otkriven je već u ranoj fazi njegovog života. Već kao 16-godišnjak debitovao u prvom timu hamburškog bundesligaša. Sa samo 18 godina postao je reprezentativac SR Nemačke.

Tačan broj golova koje je postigao kao golgeter nije poznat. Procenjuje se da je od juniorskih dana, pa do kraja karijere oko 1.400 puta zatresao mrežu. U najvišim takmičenjima, dakle u Oberligi (preteči Bundeslige), kao i u Bundesligi koja je osnovana 1963, Zeler je, kako navodi zvanična statistika njegovog HSV-a, „zabio“ 445 golova u 519 utakmica.

Jednom je s HSV-om (1960) osvojio titulu nemačkog prvaka, a jednom (1963) je osvojio i Kup. S 30 postignutih golova, Zeler je postao najbolji golgeter Bundeslige u premijernoj sezoni 1963/64.

Golgeter

Zeler je u dresu SR Nemačke postigao 43 pogotka u 72 nastupa. Veliku međunarodnu titulu s reprezentacijom doduše nikada nije osvojio, ali u sećanju su ostali mnogi njegovi nastupi. Kada je pognute glave, kao kapiten SR Nemačke, napustio Vembli nakon poraza od Engleske u finalu Svetskog prvenstva 1966.

Ili njegov, možda i najpoznatiji gol, za 2:2 neposredno pre isteka prvih 90 minuta u četvrtfinalu Svestskog prvenstva 1970. takođe protiv Engleza. Glavom, ali zadnjim delom – jedan od njemu najdražih golova, kako je kasnije ispričao. Nemci su tada nakon produžetaka slavili s 3:2.

Nakon kraja aktivne karijere Zeler je proglašen počasnim kapitenom nemačke reprezentacije. Tokom života je dobio bezbroj odlikovanja. Tri puta je postao nemački fudbaler godine (1960, 1964, 1970).

Kao prvi sportista uopšte upravo je on 1974. dobio „das Große Bundesverdienstkreuz“, jedno od najvećih priznanja Savezne Republike Nemačke koje se dodeljuje za doprinos zajednici. „Bio je stvarno nešto posebno, bio je simpatičan, kad god bih ga video, bio je nasmejan. Jednostavno, čovek iz naroda“, kaže za DW bivši hrvatski reprezentativac Ivica Olić:

„Za razliku od Bekenbauera i drugih igrača iz njegove generacije, koji su nakon aktivne karijere izgradili neke druge biznise, Uve je ostao skroman. Ali na terenu i van njega definitivno nezaboravan, bez obzira na sve te godine koje su prošle, u čitavoj Nemačkoj imao je status legende i veliko poštovanje čak i kod današnjih mlađih generacija koje ga nisu doživele, ali su o njemu čule.“

Uzor

Uve Zeler je bio uzor. Na terenu i van njega. Nije bilo skandala, eskapada, afera. Nije bilo verbalnih incidenata, nepromišljenih izjava. Više od 60 godina proveo je u braku sa suprugom Ilkom. Pre tri godine proslavili su „dijamantnsku svadbu“.

O ženi s kojom je dobio tri ćerke Zeler je jednom rekao: „Ilka je bila moj najbolji pogodak“. Najstarija ćerka Kerstin o njemu priča kao o „sjajnom tati“, o čoveku koji je „stalno bio miran i uravnotežen – i uvek velikodušan“.

Reakcije

Izrazi saučešća stižu iz čitavog sveta. Najuticajniji mediji objavili su nekrologe posvećene velikanu nemačkog i svetskog fudbala. Britanski „Gardijan“ piše da je Zeler bio simbol tradicionalnih jake strane nemačkog fudbala: „Snaga, visok moral, angažman i nezaustavljiva želja za pobedom“. Italijanski sportski list „Gazeta delo sport“ dodaje: „Oproštaj od Uvea Zelera, mita nemačkog fudbala. Odlazi jedan od najboljih evropskih napadača svih vremena.“

Španska „Marka“ u današnjem izdanju piše da je Zeler bio „veoma harizmatična i omiljena osoba“. Francuski „Lekip“ naziva ga „nemačkom fudbalskom legendom“ i dodaje da su u istoriji Mundijala samo četiri fudbalera uspela da postignu barem po jedan gol na četiri različita turnira: Pele, Miroslav Klose, Kristijano Ronaldo i – Zeler.

Oproštaj

Zeler se od fudbalskih terena oprostio 1. maja 1972. Na Folksparkstadionu HSV je tada ugostio najbolje svetske igrače – pred 71.000 gledalaca Zeleru su čast ukazali Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Euzebio, Bobi Moire, Bobi Čarlton, Džordž Best i Đani Rivera. Brazilac Pele je takođe trebalo da dođe, ali ipak nije mogao.

HSV je poražen u prijateljskom meču. Uve Zeler je za svoj klub postigao dva gola.

Greške

Pre nekoliko godina Zeler je u jednom intervjuu otkrio da je u životu napravio dve velike greške zbog kojih se kajao do kraja života. No, među njima nije bila odluka da ne pređe u Inter:

„Dva puta nisam poslušao moju ženu. Prvi put kad sam u dvorištu napravio bazen koji niko nije koristio, a drugi put kad su me 1995. nagovorili da postanem predsednik HSV-a.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.