Velika Evropa na srpski način

Komentar: Dragoslav Dedović

Trijumfator Aleksandar Vučić je uporedio svoju pobedu sa pobedom Slobodana Miloševića iz 1990. Pomalo je čudno to poređenje za jednog velikog Evropljanina, u kojem nije bilo mesta za istinu da i velika većina građana može napraviti pogrešan izbor. Milošević nije bio diktator već – kako reče jedan pametni analitičar – plebiscitarni autokrata.

Pogrešan izbor je rizik koji se krije u svakoj slobodi izbora. Građani su i nakon Miloševića često birali. Sudeći po tome kako im je, i na šta liči zemlja, često su birali pogrešno. Političke elite su ih više puta prevarile. One Miloševićeve su ih odvele u ratove, a one posle njega u tranziciju koja je poprimila kleptomanske razmere. Sada su se sve nade usredsredile na reformisane nacionaliste, koji na dnevnom redu nemaju veliku Srbiju već veliku Evropu.

Da li je rezultat takav jer u Srbiji nedostaje prava politička ponuda? Ili su rezultati izbora prava mera za Srbiju, susedstvo i Evropu?

Bilo kako bilo, Aleksandar Vučić je neformalnu dominaciju na izborima pretvorio u apsolutnu većinu. Time se i ispunio smisao preveremenih izbora, koji su organizovani da bi on došao na čelo Vlade.

Zašto je Vučić tako uspešan?

Vlada koju je formalno vodio Dačić a čiji je suštinski kurs određivao Vučić uspešno je obavila nekoliko poslova: sporazum sa Kosovom, hapšenja omrznutih tajkuna, status kandidata u pristupnim pregovorima. Vučić je sve to vešto upakovao kao svoj uspeh. Sada su birači glasanjem i nebirači neglasanjem nagradili njegovu stranku, koja je mnogo jača od svih opozicionih stranaka zajedno. Kako god izgledala, opozicija će biti skoro nevidljiva, i neće biti u stanju da bude kritički korektiv vlasti, pogotovo jer su LDP i DSS ispali iz parlamentarne igre. Međutim, Srbija sebi ne može još jednom priuštiti vladajuću elitu koja bi se ponašala veleposednički, makar to ovaj put bilo u ime približavanja Evropskoj uniji.

Uprkos solidnom rezultatu, Dačić ne može računati sa automatskim učešćem u vlasti. On je ipak obavio svoju istorijsku političku misiju kada je okrenuo leđa Tadiću i dogovorio se sa Vučićem i Nikolićem. Njegova uloga pribavljača većine jednom od političkih blokova postala je suvišna. Osim toga, njemu za vratom diše vaskrsli Boris Tadić. On bi možda od Vučića manje tražio, čak bi mu više doneo kao ministar spoljnih poslova. Postavlja se pitanje, da li uopšte postoji taktička računica koja Vučića može navesti na zaključak da se ne isplati vladati sam.

Aleksandar Vučić će biti novi predsednik vlade. To je iskreniji odnos od onoga u kojem je Dačić premijer a Vučić gazda. Novoj vladi je potreban jasan mandat za bolne reforme. Građani, čija su očekivanja gorko izneverena u eri posle Miloševića traže nekoga ko bi im vratio nadu. Ili ko bi im doneo spas. Vučić nudi dovoljno veliku projekcionu površinu za te nade i za poneku bojazan. Međutim, loša vest za građane glasi: plebiscitarno potvrđeni autokrati smatraju da su besmrtni. Sada, posle izbora, pokazaće se da li je Vučić privržen zemaljskoj demokratiji ili nekim samo njemu znanim besmrtnim ambicijama.