Voda iz urina i kiseonik iz mikroalgi
3. avgust 2013.Možda to zvuči poput scenarija iz nekog holivudskog filma, ali astronauti bi jednoga dana zaista mogli da putuju na Mars. Čovek je već bio na Mesecu, ali i on magično privlači brojne naučnike i entuzijaste. Na Marsu ili Mesecu bi u budućnosti možda čak mogle da postoje baze iz kojih bi astronauti mogli da krenu na put prema nekim daljim ciljevima i planetama. U svakom slučaju, ti ljudi bi dugo vremena morali da provedu u svemirskim brodovima ili na svemirskim stanicama. To istovremeno sa sobom donosi i problem snabdevanja hranom i pićem.
Ukoliko ljudi u budućnosti budu hteli više meseci ili čak godina da samostalno prežive u svemiru, neće biti dovoljno da kiseonik, hranu i piće u velikim količinama ponesu sa sobom sa Zemlje. Jer sve to bi trebalo da se na komplikovan način transportuje u svemir, a pritom bi svaki dodatan kilogram bio smetnja.
Vazduh iz vode
Zbog toga bi se koristili takozvani "zaobilazni sistemi za preživljavanje". Već sada se na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) puno toga ponovo stvara. Na primer voda iz urina, koja se jakim hemijskim procesima filtrira.
Voda već sada igra važnu ulogu, jer se iz vode već sada na ISS dobija kiseonik - pomoću elektrolize. Struja se provodi kroz vodu i na taj način se kiseonik razdvaja od vodonika. Vodonik se ispušta u svemir, a preostali kiseonik se stara za dobar vazduh u kabinama.
ISS je međutim u blizini Zemlje, pa se tako više puta u godini mogu poslati namirnice i sve ostalo što je potrebno astronautima. No, ukoliko ljudi budu ubuduće krenuli u istraživačke svemirske pohode daleko od Zemlje, moraće da pronađu druge načine prehrane i snabdevanja kiseonikom. Stoga je Jens Bretšnajder s Instituta za svemirske sisteme u Štutgartu pokušao da pronađe rešenje. "Sasvim je jasno da se za to moraju koristiti biološki sistemi, na primer mikroalge. One pružaju mogućnost da primaju izdahnuti ugljen-dioksid, proizvode novi kiseonik i pritom stvore biomasu."
Alge - liferanti hrane, energije i vazduha
Bretšnajder pokazuje na rezervoar od pleksiglasa u kojem je zelena voda i u kojem se vidi jako puno mehurića. "U ovom rezervoaru se na Zemlji mogu veoma dobro i efikasno uzgajati alge. Osim toga, tu se alge stimulišu da dođu u kontakt sa svetlošću, što ih opet stimuliše na brži rast." A alge iz tih rezervoara su i veoma hranjive, tvrdi ovaj inženjer za svemirsku tehnologiju. "Od njih se može napraviti neka vrsta paste i umešati u jelo, tako da se na taj način kod astronauta mikroalgama može pokriti 20 posto dnevne potrebe za hranom.
Astronauti, međutim, ne mogu da žive samo od paste od algi, treba im i nešto ukusno za jelo. Rešenje koje nudi biolog Gerhild Borneman iz Nemačkog centra za aeronautiku (DLR) izgleda ovako: paradajz ili neko drugo povrće raste u staklenim cevima kroz koje struji voda - slično kao u velikim staklenicima na Zemlji. Te cevi su napunjene lavom, u kojoj biljke puštaju svoje korenje. Lava međutim ima i drugu funkciju. Ona pomaže u kompostiranju otpada, što je i jedan od ciljeva, kaže biolog Borneman, jer cilj je da se s proizvodnjom hrane ostavlja i manje smeća za sobom. A tu opet na scenu stupa ostatak urina s početka ove priče, koji u razređenom obliku može da se koristi kao đubrivo.
Autori: Fabijan Šmit / Tihana Lohinski
Odg. urednica: Ivana Ivanović