Za spas planete – treba da radimo manje?
22. jun 2020.
Korona je promenila način na koji radimo. Neki su se dovijali kako da rade od kuće sa decom za vratom, drugi su se obradovali jer je odjednom otpao niz obaveza, treći, posebno medicinsko osoblje, prodavci u supermarketima ili smetlari, proglašeni su za naše heroje.
Iz toga se svašta može naučiti, uveren je Filip Fraj, doktorand na Institutu za tehnologiju u Karlsrueu. Posebno se mogu izvući pouke u odnosu na klimatske promene, te Fraj ima ideju da Evropljani treba da rade svega devet sati – sedmično.
„Postoji direktna srazmera između emisije ugljen-dioskida i radnih sati“, kaže Fraj. „Većina nas vikendom proizvodi manje CO2 nego običnim radnim danom.“
Tu se ne radi samo o industriji ili sektoru proizvodnje energije. Za zagađenje je odgovorno i putovanje do radnog mesta, kao i potrošnja struje u kancelarijama. Istraživanja još kažu da je naša potrošnja veća što nam je duže radno vreme.
Oni koji rade mnogo i imaju malo slobodnog vremena, pre će na posao ići svojim automobilom i kupovati proizvode koji im štede vreme, poput gotovih jela. Oni „preferiraju ekstravagantne izdatke i ne žive održivo“, kaže jedna studija.
„Svako zna da mora da konzumira manje“, kaže Fraj. „Ali ne vodimo debatu o tome kako provodimo radno vreme. Uobičajeno je da dajemo moralne preporuke pojedincima, ali bi trebalo da kako uređujemo čitavu privredu.“
„Narkomanska“ ekonomija
Prinudna pauza tokom korona-krize dala je vreme da se promisli koji poslovi su stvarno neophodni jednom društvu. Često su to loše plaćeni poslovi u javnom sektoru.
Često je to i neplaćeni rad koji, prema podacima Ujedinjenih nacija, čini 41 odsto ukupnog rada na svetu – recimo briga o deci i starijima, kućni poslovi ili donošenje vode tamo gde nema tekuće vode u domaćinstvu.
„Više cenimo delatnosti koji stvaraju profite privredi nego radna mesta koja su važna za naš održiv život“, kaže nam Amaja Perez Orozko, ekonomistkinja iz feminističkog kolektiva XXK. „Zato imamo sasvim poremećeno shvatanje vrednosti rada.“
Idemo ka slomu, navodi Margarita Mediavilja sa Univerziteta u Valjdolidu, jer je osnova za proizvodnju sve tanja, a sistem pokušava da očuva večiti privredni rast. „Naše društvo je već u mustri sloma“, kaže, a korona-virus je to pokazao samo još jasnije.
Mediavilja podseća da su tradicionalna društva radila samo onoliko koliko je bilo potrebno da se zadovolje potrebe ljudi. Čuvali su prirodu jer im je od nje zavisilo preživljavanje. Današnju ekonomiju naziva „džanki“ (narkomanskom), jer uvek traži više, zavisi od jeftine nafte, jeftine radne snage i jeftinih resursa.
„Cilj je sada da se proizvodi sve više kako bi ljudi tobože imali više dostojanstven život“, kaže profesorka.
Osnovni dohodak za sve?
Neki zagovornici osnovnog dohotka – prihoda koji bi imali svi, bez obzira da li i koliko rade – traže da radnici imaju veći moć, da recimo mogu da odbiju posao koji je loš za njihovo zdravlje ili planetu.
Dvogodišnji eksperiment sa osnovnim dohotkom sprovela je Finska. U Španiji se uvodi neka vrsta ovakve zarade, ministri iz Italije i Portugalije traže nešto slično za celu Evropsku uniju.
Levičari poput bivšeg grčkog ministara finansija Janisa Varufakisa kažu da osnovni dohodak treba da sleduje i ljudima koji ostaju bez posla zbog digitalizacije jer ih, recimo, na proizvodnoj traci zamenjuju roboti. On misli da dohodak ljudi koji tako ostanu bez posla treba da finansira firma od profita, a ne poreske platiše.
„Šta je naš glavni cilj?“, pita se Fraj. „Da li je to zadovoljavanje ljudskih potreba uz trošenje što manje ekoloških resursa? Ili je to ekonomija organizovana tako da se ostvari što veći obrt i kompanije zarade što više?“
Da li je njegov predlog od devet radnih sati nedeljno realan? Jeste što se tiče zaštite klime, ali to ne bi bilo ekonomski održivo, kaže Fraj. Realnije bi, kaže, bilo da radimo 20 ili 24 sata nedeljno. Neke studije kažu da je to optimalno po zdravlje zaposlenih, kao i po produktivnost.