Ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin smatra se uticajnim glasnogovornikom predsednika Aleksandra Vučića. U poslednje vreme Vulin je uvek iznova ocrtavao jedan od najvažnijih projekata srpske spoljne politike: "Srpski svet", kako stalno ponavlja, mora se ujediniti što je pre moguće".
Vlada u Beogradu tako propagira opasno oživljavanje nacionalističkih ideja, koje su dovele do jugoslavenskih ratova devedesetih godina. I na kraju, ali ne i najmanje važno, do genocida u Srebrenici.
Ipak, genocid nad više od 8.000 muslimanskih dečaka i muškaraca u istočnoj Bosni u julu 1995. poriču politički čelnici u Srbiji, ali i političari u delu Bosne i Hercegovine u kojem dominiraju Srbi, Republici Srpskoj. Generala bosanskih Srba Ratka Mladića, koji je kao ratni zločinac pravosnažno osuđen u Hagu i koji je organizirao masovna ubojstva, mnogi Srbi još uvijek smatraju herojem.
Tim je važniji zakon, koji je dugogodišnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni Valentin Incko doneo na kraju svog mandata. Ovim zakonom se kažnjava poricanje genocida u Srebrenici - a time i negiranje svih ratnih zločina počinjenih na tlu BiH. U zemlji u kojoj je redovna pojava da visokorangirani političari veličaju kršenja ratnog prava, važnost donošenja jednog ovakvog zakona ne može se dovoljno naglasiti.
Važna poruka Beogradu i Zagrebu
To što su političari BiH, pre svih srpski predstavnik u državnom Predsedništvu Milorad Dodik kao i šef HDZ Dragan Čović, u parlamentu uvek sprečavali donošenje Zakona o zabrani negiranja genocida, dokazuje da, 26 godina nakon završetka rata u BiH, još uvek deluju ekstremističke snage koje bi pre započele novi rat nego podsticale procese pomirenja.
Kako bi dodatno oslabile državu, stranke Dodika i Čovića blisko sarađuju, a podrška im stiže iz Beograda i Zagreba. Upravo tim centrifugalnim silama, koje još uvek sanjaju o Velikoj Srbiji i Velikoj Hrvatskoj - odnosno starom planu Tuđmana i Miloševića – ovaj Zakon pokazuje dokle sme da se ide.
Pohvala od strane aktivista za ljudska prava
U tom smislu Zakon, koji je Incko doneo dekretom, baš kao i Zakon o zabrani negiranja holokausta u Nemačkoj, ima prvenstveno civilizacijski učinak: njime se ukida suverenitet nacionalističkih palikuća nad tumačenjem istorije. Srpska aktivistikinja za ljudska prava Sonja Biserko takođe hvali Zakon o zabrani negiranja genocida i ukazuje da je on jedini način da se BiH konačno pruži perspektiva za budućnost.
I u Hrvatskoj bi tako trebalo razumeti poruku ovog Zakona: istupi poput onog, koji je imao hrvatski predsednik Zoran Milanović, koji je u više navrata bez ustručavanja odavao počast vojnim udruženjima bosanskih Hrvata koji su tokom rata u BiH 1992.-1995. bili uključeni u ratne zločine u susednoj zemlji, predstavljaju zlonamerne pokušaje iskrivljavanja istorije.
Šamar EU
Inckov zakon je i veliki šamar EU, čiju politiku na Balkanu karakteriše evidentna slabost: godinama su iz Brisela stizala samo prazna obećanja i pogrešne inicijative, a propušteno je i donošenje važnih odluka. Igralo se na kartu „appeasement-politike" - politike smirivanja i ustupaka prema vođama nacionalističkih klanova. Zbog toga je EU izgubila kredibilitet i išla na ruku akterima poput Rusije i Kine, koji su strateški proširili svoj uticaj u ovoj regiji.
Inckov zakon takođe sankcioniše sve one laži, kojima se godinama sugeriše da se stagnacija u Bosni može rešiti načelom „local ownership"(op. red.: kada upravljanje zemljom preuzmu lokalni političari). Činjenica je da su za to potrebni lokalni političari, koji spremni da odgovorno rade za opšte dobro i da odbace neljudske ideologije ratova devedestih. Uz nekoliko izuzetaka - takvih političara u BiH nema.
Zaustaviti diskriminaciju "ostalih"
Svojim insistiranjem na lokalnim političarima, međunarodna zajednica je poslednjih 15 godina doprinela činjenici da su državu BiH gotovo u potpunosti zaposeli nacionalistički karteli moći. Njihova stalna radikalizacija kulminirala je zahtevom za "mirnom" razlazom BiH - de facto bi ovaj scenario značio nove etničke sukobe.
S obzirom na ovu opasnu dinamiku, bilo bi dobro kada bi novi visoki predstavnik Kristijan Šmit nastavio put robusne normalizacije, kojim je nedavno krenuo njegov prethodnik Incko: mora se povećati politički pritisak, kako bi se forsirali opštevažeći standardi a zemlja denacionalizovala i demokratizovala.
To uključuje reformu pravosuđa, borbu protiv endemske korupcije, minimiziranje uticaja stranaka na institucije i medije, sprovođenje presuda Suda za ljudska prava u Strazburu (Sejdić-Finci, Zornić itd.) i prestanak diskriminacije "ostalih" – onih građanki i građana BiH koji se ne deklarišu kao Bošnjaci, Srbi ili Hrvati.
Sprečiti izborne prevare i odlazak ljudi
Osim toga, moraju se jasno odbaciti svi pokušaji dalje etničke fragmentacije. Masovna izborna prevara - osobito manipulacijama u prebrojavanju i poništavanju glasova - mora se okončati; U tu je svrhu posebno prikladna upotreba glasačkih mašina, koje nacionalističke stranke u BiH godinama blokiraju. Civilno društvo mora se strateški i operativno nadograditi i uključiti u sve važne političke procese.
BiH je 2020. napustilo 85.000 ljudi. Međunarodna zajednica moći će to da zaustavi samo ako ljudi vide da se međunarodni standardi primenjuju i u njihovoj zemlji - i da nadmoćni etnonacionalizam kriminalnih političkih kartela više nije odlučujući element.
Politikološkinja i novinarka, Marion Kraske bila je od 2015. do 2021. direktorka Kancelarije Fondacije Hajnrih Bel u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Albaniji sa sedištem u Sarajevu.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.