„Zelena revolucija“ na čekanju
8. februar 2012.U planu 2050. Evropska komisija predstavlja kako Evropske unije može da smanji emisiju ugljen dioksida, ali i da održi sigurno snabdevanje i njenu konkurentnost. Ipak, koncept nije ubedio baš sve – ni sve vlade ni sve privrednike. Zato sada Komisija i dansko predsedništvo EU pokušavaju da zajedno pridobiju skeptike na svoju stranu.
Danski ministar za klimu i energiju Martin Lidegard smatra da pitanje energije igra centralnu ulogu i u rešavanju drugih problema: „Na putu smo ka trećoj industrijskoj revoluciji, snabdevanju energijom sa manjom emisijom ugljen dioksida. Imamo finansijsku krizu, klimatsku krizu, krizu sirovina, sve one su povezane i ne možemo rešiti jednu, a da ne rešimo drugu.“
Ministar Lidegard to je pojasnio na jednom brojčanom primeru: „Evropa uvozi polovinu njene energije. Između 2010. i 2011. nafta su poskupela za više od 40 odsto. To nas košta dodatnih 100 milijardi evra, koje smo mogli da investiramo u energetsku efikasnost, radna mesta i rast u Evropi.“
Zaštita klime nije de-industrijalizacija
Dankinja Koni Hedegard je u Komisiji nadležna za zaštitu klime. Ona uvek iznova nailazi na ljude koji kritikuju ulaganja u zaštitu klime nauštrb radnih mesta. Ali suprotno je tačno, tvrdi Hedegard: „Ako sledimo ambiciozne ciljeve za klimu, i ako to pametno radimo, samo ćemo pomoći dostizanju naših energetskih ciljeva i ciljeva rasta. Nikako ih time nećemo ugroziti. Zaštita klime ne znači de-industrijalizaciju, već re-industrijalizaciju.“
Još jedan argument: obnovljive izvore energije bi trebalo finansirati javnim sredstvima, što znači da su oni skupi. Ali i to važi samo delimično, kaže Hedegard: „Širom sveta državna pomoć za energiju iz fosilnih izvora je oko sedam puta veća od državne pomoći za obnovljivu energiju.“
Nemačko gledište
Nemački ministar za energiju Ginter Etinger relativizuje argument svoje koleginice, da su obnovljivi izvori energije generalno motor rasta: „To zavisi od njihove cene, a ona, naspram drugih delova sveta, ne bi trebalo da bude previsoka. Čak pretpostavljam sledeće: Pre 20 godina troškovi rada su bili razlog za izmeštanje proizvodnje u zemlje sa niskim nadnicama. Idućih godina taj razlog će biti cena struje“, očekuje Etinger.
Nemački ministar u principu smatra ispravnim subvencionisanje obnovljivih izvora energije, ali, kaže, gde god je to moguće, treba da odluči tržište. Pre svega, smatra da mnoga čisto nacionalna rešenja u Evropi insistiraju na pogrešnim stvarima:
„U svakom slučaju, težimo koordinaciji, harmonizaciji i evropeizaciji sistema za finansiranje alternativnih izvora energije, ali moramo u prvi plan istaći najbolja mesta za to u Evropi: energiju vetra tamo gde vetra ima najviše, energiju sunca tamo gde sunce i sija. Evropa ima sve da ponudi, ali nisam za to da se 27 puta isto zahteva od svih.“
Time je Etinger indirektno kritikovao to što se u nemačkoj subvencioniše proizvodnja solarne, u zemlji koja ima malo sunčanih sati. S druge strane, nemački ministar zamera svojoj vladi što snažnije ne subvencioniše energetsko saniranje prostorija.
Uzaludno čekanje podrške
Zelena revolucija privrede je trenutno jedan od omiljenih projekata Komisije. Zaštita klime, energetska bezbednost, radna mesta, konkurentnost… Evropska komisija se nada da će sve te ciljeve postići zelenom revolucijom. I to sve ne uprkos krizi, već kao izlaz iz krize. Zemlje članice generalno prihvataju plan. Ali kada je reč o konkretnoj primeni, Komisija često uzaludno čeka na podršku.
Autori: Kristof Haselbah, Brisel / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković