Zlostavljaju decu, ali nisu pedofili?

U petak su objavljeni rezultati studije koja analizira izveštaje o seksualnom zlostavljanju u Katoličkoj crkvi u Nemačkoj. Studiju je naručila Nemačka Biskupska konferencija, a sproveo ju je Institut za forenzičku psihijatriju Univerziteta Duizburg-Esen. Tim povodom za DW govori profesor Norbert Lejgraf, direktor Instituta koji je sproveo istraživanje.

DW: Gospodine Lejgraf, šta je, u glavnim crtama, pokazala studija?

Norbert Lejgraf: Ispitivali smo ukupno 78 izveštaja o sveštenicima koji su optuženi za seksualno zlostavljanje. Među njima, 50 sveštenika su imali fizički kontakt sa žrtvama, najčešće maženje čak i genitalnih delova tela. Dvanaest sveštenika je gledalo dečiju pornografiju putem interneta, dakle nisu imali direktni kontakt sa decom. Značajno otkriće ovog istraživanja je da samo u izuzetnim slučajevima imamo poremećaj seksualnosti koji se u psihijatrijskoj terminologiji naziva pedofilijom. Razlozi za ostala dela leže uglavnom u poslovnim krizama, osećaju usamljenosti ili društvene izolacije.

Da li su rezultati za Vas iznenađujući?

Ne, poslednjih godina sam radio na brojnim izveštajima o sveštenicima. Ne želim da umanjim veličinu njihovih nedela, ali u poređenju sa drugim seksualnim zloupotrebama dece, slučajevi sveštenika su minorni delikti. Pravno bi mogli da budu posmatrani kao manji seksualni delikti. Nije bilo teških postupaka koji uključuju uvođenje genitalija u telo dece.

Kažete da većina sveštenika nisu pedofili… zašto onda stalno slušamo kako iskorišćavaju decu?

Među onima koji zloupotrebljavaju decu i mlade, nisu svi pedofili ili pedoseksualno orijentisani. Uopšte, nevezano za crkvu, pedofili čine svega 30 do 40 odsto onih koji seksualno iskorišćavaju decu. U Crkvi se pre svega radi o blizini – sveštenici imaju tesan kontakt sa decom koja učestvuju u misama i slično. To je okolnost koja otvara mogućnost za seksualne delikte.

Da li je problem u sistemu?

Ne. Da je problem u sistemu, ovakva nedela bila bi mnogo češća. Kada sakupite sve slučajeve poslednjih godina i uporedite sa brojem sveštenika, videćete da su oni u proseku znatno ređe činili ovakve delikte od ostalih građana.

Koliki je rizik od ponavljanja dela? Kako preporučujete da li sveštenici treba da se vrate na svoje dužnosti ili im treba zabraniti rad?

Ako su u pitanju pedofili – za njih nema više mesta u Crkvi. Čak i tada treba nekako zbrinuti ove ljude – jer oni koji su prešli te granice, lako mogu da ponove svoje delikte. Pedofile stoga treba držati u sistemu koji ih podržava, ali i kontroliše. Mnogi sveštenici su počinili zlostavljanje pre nekoliko desetina godina, tokom velikih ličnih kriza. Od tada, svoje nedelo nisu ponovili. Za takve ljude ne možemo reći da ih treba isterati iz crkve.

Koliko ljudi i dalje sme da radi u Crkvi?

U 47 odsto slučajeva uopšte nemamo dilema. U 37 odsto smo se izjasnili za ograničenje dužnosti – to znači da takvi sveštenici mogu da rade u staračkim domovima i bolnicama, gde nema dece. Kod 15 odsto smo bili mišljenja da je previše rizično da ostanu sveštenici.

Kako može da pomogne terapija?

Terapiju smo savetovali u petini slučajeva, ali se ona nije neophodno odnosila na oblast seksualnog. Češće se bavila pitanjima – kako izaći na kraj sa krizama, depresijama, kako pobediti socijalnu izolovanost…

Koliko su takve terapije uspešne?

U SAD postoji studija o sveštenicima koji su tretirani ambulantno – pet odsto njih je ponovo počinilo delikt, čak 95 odsto nije. Zvuči banalno, ali sveštenici nakon terapije imaju jaču svest šta su uradili, dolazi do griže savesti veće nego one kod ostalih počinilaca. Sveštenici su posle psihoterapije jače rešeni da nešto preduzmu i promene.

Intervju: Klaus Jansen / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković