Dramatični nastupi Aleksandra Vučića imaju ustaljenu marketinšku matricu. U prvom delu malo srbuje, ali do granice. Granica je politička – ne kaže ništa što bi moglo da se shvati kao agresivni ispad prema komšijama. Ta granica nije istodobno i granica dobrog ukusa ili pristojnosti.
U drugom delu nabraja čudesa iz zlatnog doba.
U trećem delu – kada ljude nešto posebno žulja – on vadi grafikone, crta po tabli, pretvara se u eksperta, posvećenog ministra.
U četvrtom delu on zlatno doba kombinuje sa prizivanjem apokaliptičnih slika.
Šablon je dovoljno fleksibilan da se moduli mogu menjati, ali je celina utiska uvek ista. Bez obzira o čemu predsednik stvarno govori – o kriminalcima, pandemiji ili energetskoj krizi – sadržaj njegovog pojavljivanja pred kamerom je samo od sekundarnog značaja. Vučić je poruka.
Takav koncept krije i opasnost za njegovu sposobnost da nas zaista probudi i potrese. Prečesto je vikao iz sveg glasa „vuk, vuk!“, pa je zver iz njegovog narativa više nalik nekom odbeglom kučetu. Mada je stvarna zver možda baš sada pred vratima.
Najpre je Vučić, polemišući sa odsutnim kritičarima, izložio grafikone koji uveravaju da u srpskom zdravstvu teku med i mleko. Usledila je uobičajeno najava većih plata, penzija, ambicioznih ciljeva.
Predsednik je stigao da pohvali sandžačke Bošnjake, ćirilicu, srpski jezik, Republiku Srpsku, ali unutar Bosne i Hercegovine. Što se tiče odnosa sa Prištinom, Vučić je rekao da će svakako otići na razgovore, ali da oni nemaju smisla.
Poruka da mnogi žele „drugo poluvreme“ devedesetih, a da on vidi lek u gladi za uspehom, u ekonomiji i neuzvraćanju mržnjom na mržnju, uveo nas je u drugi krug pitanja, onih koja žuljaju i najodanijeg Vučićevog sledbenika. Hoće li se prosečni građanin Srbije sledeće zime smrzavati?
Vučić je proizveo dimnu zavesu stručnosti, crtajući na tabli, povezujući električnu energiju, ugalj, naftu, gas, uvoz, izvoz, skladištenje i geopolitički poker oko Ukrajine.
Ako bi se poprilično zamorno izlaganje predsednika, puno jednačina sa više nepoznatih, svelo na politički iskaz, on bi glasio: „Mi činimo nadljudske napore da vama naredne zime bude toplo.“ Novinarka ga je pitala da li će energije biti dovoljno i za firme i za domaćinstva. Vučić je odgovorio bez oklevanja: „Ne mogu ništa ljudima da obećam.“
Dakle, vuk je ipak pred vratima? Za predsednika postoje dva apokaliptična scenarija. Prvi bi nastupio 21. jula, ako kroz Severni tok 1 posle remonta ne bi stigao ruski gas. „Kad se Nemačka nakašlje, mi dobijemo upalu pluća“, objasnio je predsednik kontekst.
A drugi, kada ruska vojska „obavi posao“ sve do Kramatorska, i Putin uputi ponudu Zapadu, a sa Zapada dođe odbijenica, onda nas takođe čeka pakao. Mnogo veći rat.
Ljubitelj političkih alegorija, Aleksandar Vučić je izjavio da on „mali srpski brod“ ne vidi isključivo zavezan uz veliki zapadni brod, ali ni u ruskoj luci. Ali nije znao da kaže koliko dugo će trajati ova nesvrstana plovidba pod slobodarskom zastavom i to po nemirnom geopolitičkom moru.
Još zagonetnija je njegova izjava da on na šahovskoj ploči sada mora da igra „kraljev gambit“ jer su drugi odigrali to otvaranje. Prinuđen je da igra ofanzivno. Pretpostavljam, i sa više rizika.
Sve u svemu, nema potrebe za formalnim uvođenjem vanrednog stanja. Trajno vanredno stanje je od samog početka Vučićeva marketinška strategija.
Političko prokletstvo Srbije u tome je što su se Vučićeve melodramatične aveti usled iščašenja savremenog sveta počele seliti iz TV nastupa u tvrdu svakodnevicu. Navikli smo da Vučić preteruje, ali ovaj put ga je možda naš poludeli svet nadmašio.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.