Šta umesto Južnog toka?

Nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel doduše žali zbog te odluke i još uvek se „nada da će stanje između Rusije, Ukrajine i Evropske unije jednom ponovo stabilizovati i da ćemo se vratiti razgovorima“, ali ministri energetike Evropske unije uglavnom su okrenuti alternativama.

Tako je i predsednik Veća ministara energetike, italijanski ministar privrede Klaudio De Vićenti na sastanku resornih ministara u Briselu izjavio samo da je „Južni tok bio važan i mislili smo da možemo da postignemo sporazum sa Rusijom o spornim pitanjima“. Ali sada je promena strategije Moskve očigledna i Evropa mora da se pre svega pozabavi diverzifikacijom i to ne samo transportnih putova već i zemalja iz kojih gas stiže u Evropu. Rusija, naime, nije jedina zemlja iz koje može da stiže gas i u interesu je Evrope da se on dostavlja iz što više različitih izvora.

Južni tok se ionako pretvorio u svojevrsnu „političku sapunicu“ Evropske unije i čini se da će taj projekat, čak sedam godina nakon što je dogovoren i potpisan, jednostavno netragom nestati. Zašto? Zato što je Putin u svom besu zbog ekonomskih sankcija i otpora Evropske unije zbog njegove politike u Ukrajini, jednostavno pocepao sporazume sa osam evropskih zemalja-partnera u projektu kroz koje je trebalo da prolazi gasovod?

„To nije samo Putinov hir“

Arno Berens, stručnjak za pitanja energetike iz briselskog Centra za evropske političke studije, ipak ne misli da je razlog samo nekakav hir ili bes vladara iz Kremlja. Razlog za prekid projekta on čak ne vidi ni u trenutno niskoj ceni nafte i gasa, jer se takvi projekti ionako uvek dugoročno planiraju. Ali ono na šta Rusija nikako nije bila spremna da pristane, smatra Berens, jeste insistiranje Evropske komisije na „načelu trećeg“ u energetskom sporazumu, odnosno na tome da onaj ko transportuje gas ne može da bude onaj ko taj gas i prodaje.

Drugim rečima, vlasnik gasovoda mora da, bez bilo kakve diskriminacije, transportuje i gas drugih proizvođača, i iz drugih zemalja. To ruski državni monopolista Gazprom nikako nije želeo da prihvati – Gazprom bi najradije da ima nadzor nad sopstvenim gasom od nalazišta u Sibiru, pa do šporeta na gas u kuhinji u Nemačkoj ili Francuskoj.

Pored toga, postoji još jedan problem koji dovodi u sumnju smisao gasovoda Južni tok, a reč je o potražnji u Evropi: zbog sve efikasnijih potrošača i opštih mera štednje, potrošnja energenata u Evropskoj uniji još od 2007. opada i taj trend će se nastaviti. U narednih dvadeset godina očekuje se smanjenje potrošnje za čitavih 20 procenata.

Nema samo Rusija gas

Ipak, predstavnici Rumunije, Bugarske i ostalih šest zemalja EU koje su učestvovale u projektu, posetili su nadležnog evropskog komesara Maroša Šefčoviča kako bi mu se požalili zbog iznenadnog prekida radova na Južnom toku. Komesar će najpre da formira radnu grupu koja bi trebalo da utvrdi gde su problemi u svakoj pojedinačnoj državi. Nakon toga, izjavio je Šefčovič, moglo bi da se „razmisli“ o alternativama – možda postoje druge mogućnosti za priključenje na evropsku mrežu i eventualno finansiranje iz novog programa Evropske unije za investicije.

Ali i on naglašava da je „od velike važnosti pridržavati se pravila Evropske unije“, što znači da ni on, ni nova Komisija, ne bi mogli da prihvate nekakav monopol Gazproma. Na to ukazuje i stručnjak Arno Berens. Za njega je zagonetka, „kako je uopšte moglo da dođe do takvih međudržavnih sporazuma koji se jasno protive pravilima Evropske unije“.

Predsednik veća evropskih ministara energetike, De Vinćenti na šta misli kada kaže „diverzifikacija“ i „dogovor o snabdevanju i iz drugih zemalja“. On je tako nedavno posetio Kazahstan i Azerbajdžan, zemlje koje učestvuju projektu drugog gasovoda, onom koji bi iz Bakua preko Kaspijskog mora dopremao gas u Evropu, bez da uopšte i ulazi u Rusiju. Taj gasovod trebalo bi da bude završen 2019. Komesar Šefčovič ukazuje i na nove izvore: već je počeo rad na studiji o izvodljivosti projekta kojim bi se dopremao gas pronađen u moru pred Kiprom i Izraelom. Za taj gas takođe je potreban potpuno novi gasovod koji bi vodio kroz Mediteran i istok Evrope. Projekat je već dobio ime „Istočnomediteranski gasovod“ (East Med Pipeline).

Sve u svemu, na „komemoraciji“ projekta Južni tok u Briselu, bilo njih samo par onih koji su bili spremni da za njim puste suzu – naravno, osim zemalja koje su u projektu učestvovale. Njihove zahteve za kompenzacijom, Evropska unija će pre svega da na miru pregleda i proveri, jer se svim procenama baš i ne može verovati. I stručnjaku za energetiku Berensu nije previše jasno odakle Rusiji brojke koje se navode u vezi sa Bugarskom i dodaje da je „sama kriva“ što se odrekla stotina miliona evra prihoda od transporta gasa preko njenog područja. U stvari ni sama Sofija ne zna tačno koliko je radnih mesta i novca izgubila time što je projekat Južni tok obustavljen.