Štajnmajer: Samo izbori stvaraju legitimitet

DW: Ukrajinci bi u nedelju (25.5.) trebalo da biraju predsednika. Da li ste optimista u pogledu izbora?

Frank-Valter Štajnmajer: Radili smo na tome, u svakom slučaju. Kada to kažem, ne mislim samo na nas Nemce nego i na mnoge druge. OEBS je imao značajnu ulogu kako bi ti izbori uopšte bili mogući. Nadam se da će većina Ukrajinaca – i na istoku zemlje – imati mogućnost da glasa. I nadam se da će se ove sedmice održati još jedan okrugli sto u Donjecku. Tu bi trebalo da se postigne saglasje da samo izbori mogu obezbediti novi legitimitet i da će izabrani predsednik biti priznat i na istoku Ukrajine.

Mogu li stvarno izbori da budu prekretnica?

Neće biti lako. Trenutno imamo situaciju da je novo rukovodstvo u Kijevu izabrano od strane parlamenta čiji legitimitet na istoku osporavaju. Upravo tim kritičarima ponavljamo: Ako kritikujete, onda bi trebalo da ste veoma zainteresovani da izborom predsednika počne izgradnja legitimiteta koja će se nastaviti reformom Ustava i, nadam se, parlamentarnim izborima još ove godine.

„Crvene linije“, to je već postala fraza. Ali ipak, da li postoje neke crvene linije posle kojih će ponovo uslediti pretnja novim sankcijama?

To će se pokazati, o tome trenutno ne razmišljam intenzivno. Usredsređen sam na izbore, kako da se održe i kako da što više ljudi učestvuje. Time problemi neće biti rešeni, ostaće pre svega politički problemi. Promena Ustava će doneti debate i svađe, posebno kada se bude raspravljalo o tome koliko će ubuduće država biti decentralizovana ili kakav će biti odnos moći između predsednika i vlade. Još veći izazov leži u privrednoj stabilizaciji, tu borba počinje obračunom sa korupcijom, donošenjem novog zakona za borbu protiv korupcije i, što je možda još važnije, uspostavljanjem organa gonjenja koji će biti nezavisni od vlade, a posebno od pojedinaca. Samo tako može da se uništi koren nevolje u Ukrajini. Osim toga mora stići privredna pomoć koju onda treba pretočiti u bolju politiku. To su veliki izazovi za samu Ukrajinu, ali i za međunarodnu zajednicu – ili makar za sve koji imaju interes da Ukrajina ponovo bude stabilna.

Sami ste rekli da se poslednjih meseci 24 sata dnevno bavite Ukrajinom. Viđamo Vas na televiziji, sastajete se sa svima i pričate, pričate, pričate... Sa druge strane, ima mišljenja da osim priče treba povećati budžet za odbranu i vojnu snagu. Kako na to gledate?

Zalažem se da iscrpimo sva diplomatska sredstva koja su nam na raspolaganju. Međutim, u greške spoljne politike i diplomatije spada i precenjivanje diplomatskih metoda. Ako nam uspe da u Ukrajini prevaziđemo aktuelnu krizu, nećemo moći da se ponašamo kao da su osamdesete godine i da tesne budžete koristimo za naoružavanje.

Možemo li bar da se vratimo u 2009, pre nego što je krenula kriza u Ukrajini?

Ne, ne možemo ići u prošlost, to želim da kažem. Ni u 2009. ni u osamdesete. Ovo više nije svet blokovske konfrontacije. Verujem da čak i oni koji zazivaju novi Hladni rat vide da stari instrumenti danas ne bi funkcionisali. Ako nam uspe da okončamo aktuelnu krizu, moraćemo ozbiljno da promislimo i smislimo bezbednosnu arhitekturu u Evropi. Trebaće nam veći, bolji odgovori od onih koje čujemo trenutno.

Dakle, Evropa bi posle krize izgledala sasvim drugačije?

Ne znam to. U svakom slučaju bi trebalo da osmislimo nove instrumente koji će obezbediti da se mir podrazumeva – jer za mlađe generacije poslednjih decenija mir se zaista podrazumevao.

Da li je nemačka spoljna politika već ispalila čitav diplomatski arsenal?

Ne znam. Naravno, u taj arsenal spadaju i stvari koje ja uopšte ne želim. Mislim na one koji se poigravaju mislima o vojnim odgovorima na krizu – oni ne samo da nisu u pravu, nego su i veoma neodgovorni. Eto, to je deo arsenala koji u ovom trenutku uopšte ne želim da pokazujem.

Šta je uopšte cilj nemačke spoljne politike?

Cilj je da ponesemo deo odgovornosti koji realno možemo da ponesemo. U aktuelnim debatama se pokazalo – a to potvrđuju moji sastanci sa stranim diplomatama – da se od Nemačke iz godine u godinu očekuje sve više. Razlog je što smo ekonomski jači od mnogih drugih, što smo prebrodili sopstvene domaće krize i što se Nemačka zalaže za relativno izbalansiranu spoljnu politiku. Mi smo usmereni na pokušaje da krize otvoreno analiziramo i tražimo rešenja umesto da svrstavamo partnere u razne blokove i tako sami dospemo u ćorsokak.

Dakle, strani partneri očekuju od nas da se više mešamo. Ali kada pitate nemačke građane, dve trećine njih kaže da treba biti još uzdržaniji.

Da, upravo smo načinili takav test. Pitali smo međunarodne stručnjake šta očekuju od Nemačke i naše spoljne politike. I onda čujete krupna očekivanja: Nemačka mora črvšće da vodi Evropu. Nemačka mora da digne glas. Mora da se više angažuje u konfliktima u svetu. I to je upadljivo suprotno od rezultata druge ankete koju smo takođe sproveli: Šta očekuju Nemci od svoje zemlje i spoljne politike? To je čudesno drugačija slika. Tu jedva 40 odsto kaže: Da, više angažmana ne bi škodilo, možda je i neophodno. Ali većina od 60 odsto kaže: bolje ne, treba biti uzdržan kad god je moguće.

Šta onda? Da li vodite spoljnu politiku protiv sopstvenog naroda?

Nikako. Ali postoji i pedagoški zadatak koji moramo sebi da postavimo – da ubedimo ljude, da im pokažemo da na jednoj strani postoje očekivanja i ono što realno možemo da uradimo; one koji tvrde „to se nas ne tiče“ moramo da pokušamo da ubedimo da je Nemačka zemlja koja je jače umrežena od mnogih drugih i to ne samo privredno, nego i preko ljudi koji su recimo studirali u Nemačkoj, preko informacija koje se slivaju ovde. Verovatno smo najbolje povezana zemlja Evrope, možda i na svetu. Nije realna predstava da živimo na izolovanom ostrvu i nemamo ništa sa drugima. Zadatak vlade je da to objasni.

Ima li šanse da diplomatija uvek bude koordinirana na evropskom nivou?

Trudimo se, setite se kada sam bio u Kijevu zajedno sa kolegama Fabijusom i Šikorskim (francuski i poljski šefovi diplomatije, prim. red.) i kada smo pokušali da nađemo rešenje koje bi prekinuli sukobe u Kijevu, posebno na Majdanu. To je bilo delanje u evropskom interesu. Krenuli smo tamo kako bismo uneli sveže stavove u debatu, nismo znali da ćemo u Kijevu ući u prave pregovore. Pokušavamo da evropskim rešenjima radimo u korist Evrope. Mislim da se to isplati.