Štutgarter cajtung: Hram Svetog Save je Aja Sofija za Srbiju
29. oktobar 2020.
„Radnici ubrzano završavaju sa popločavanjem ispred masivne kupolaste zgrade u Beogradu. Radoznali vernici u ulaznom holu Sabornog hrama Svetog Save dolaze da bace pogled na blistavu raskoš mozaika od 15.000 kvadratnih metara, pre proslave završetka Božjeg doma u četvrtak: zlato i 50 miliona staklenih komadića mozaika daruju kupoli visokoj 77 metara zanosno zlatni sjaj“ piše Tomas Rozer, autor članka u Štutgarter cajtungu.
List zatim navodi: „85 godina nakon polaganja kamena temeljca, Srbija slavi kraj građevinskog maratona na jednoj od najvećih pravoslavnih crkava na svetu. Hram izgleda bolje i lepše od Aja Sofije u Istanbulu, koja je pretvorena u džamiju, rekao je svemoćni predsednik Aleksandar Vučić: Hram će biti nova Aja Sofija.“
„Ratovi i istorija Srbije u 20. veku bogata događajima, prekidali su radove na monumentalnoj zgradi. Ideja o izgradnji spomen-crkve za osnivača Srpske pravoslavne crkve javila se još 1895. Jedno udruženje je predložilo izgradnju katedrale na uzvisini na kojoj su tokom osmanske vladavine navodno spaljene mošti Svetog Save“, piše list iz Štutgarta.
U tekstu se napominje da nije samo Prvi svetski rat bio uzrok prvih kašnjenja u realizaciji velikog projekta u novoformiranoj Kraljevini Jugoslaviji, već su to bili i žestoki sporovi oko arhitektonskog rešenja. Na kraju je kralj Aleksandar od dvojice arhitekata naručio projekat hrama, zasnovan na neovizantijskom stilu i Aja Sofiji, stoji u tekstu „Štugarter cajtunga“ iz kojeg dalje citiramo:
„Kamen-temeljac postavljen je 1935, ali su do invazije nemačka vojske 1941. dovršeni samo temelji i glavni zidovi. Nemački okupatori uništili su gotovo svu građevinsku dokumentaciju, uključujući i proračune za statiku. Spašen je samo nacrt, jer je arhitekta Aleksandar Deroko uspeo na vreme da ga zakopa u svom podrumu. Po završetku Drugog svetskog rata, novi socijalistički vladari Jugoslavije nisu bili zainteresovani za izgradnju hrama. Taj prostor se koristio kao parkiralište i za gostovanje cirkusa. Tek nakon smrti Josipa Broza Tita, Crkva je 1985. dobila zeleno svetlo za nastavak gradnje. Kupola je postavljena 1989. Tokom jugoslovenskih ratova (1991-1995) i sankcija UN, građevinski radovi sporadično su nastavljani, pre nego što su 1996. potpuno zamrli, a onda ponovo nastavljeni 2000.“
Novinar Tomas Rozner napominje da su „skupi unutrašnji radovi finansirani specijalnim poštanskim markama, donacijama, uz pomoć Rusije i državnim subvencijama. Samo u protekle tri godine država je u prestižni projekat uložila 43 miliona evra. S obzirom na loše stanje mnogih bolnica, kritikovano je to što je Beograd u jeku korona-krize ponovo odobrio milione za hram. Ali, pred današnju proslavu, sve se to smirilo“ piše „Štugarter cajtung“ i završava rečima patrijarha Irineja: „Hram je naš ponos“.
Šta znači biti Srpkinja i Srbin danas u Hrvatskoj?
Pod naslovom „Aleksandra je imala samo dvanaest godina“ Tagescajtung piše o dokumentarnom filmu „Srbenka“ koji je 2018. Snimljen u Hrvatskoj: „Srbenka impresivno dokumentuje produkciju predstave koja je kontroverzna u Hrvatskoj“.
Berlinski list zatim podseća na realne događaje na kojima se predstava zasniva: „Sedmog decembra 1991. hrvatske paravojne formacije u blizini Zagreba ubile su 12-godišnju Aleksandru Zec i njenu majku Mariju. Neposredno pre toga, streljan je njen otac Mihajlo. Ubijeni su jer potiču iz Srbije. Počinioci su brzo uhvaćeni, ali su u vrlo kontroverznom procesu – oslobođeni.“
Autorka Katarina Grancin piše da „reditelj Nebojša Slijepčević u svom dokumentarnom filmu prati produkciju drame Olivera Frljića u kojoj se govori o izuzetno emotivnom sukobu oko slučaja Zec i još uvek tinjajućem rasizmu u hrvatskom društvu. Frljić mnogo zahteva od svojih glumaca. On ne samo da traži da se unesu u događaje oko ubistava na izuzetno dramatičan način, već i da razviju sopstvene monologe o događaju. Pritom su takođe prinuđeni da utonu u psihu druge strane – onih ljudi koji će doći da demonstriraju pred premijeru. Zašto niko ne radi predstavu o mnogobrojnoj ubijenoj hrvatskoj deci? (Ja bih to učinio, kaže Frljić, ali onda u Beogradu.)“
„Film i predstava ’Srbenka’, zasnovani su doduše na slučaju ubistva porodice Zec koje se desilo davno, ali se u njima pre svega se radi o tome šta znači biti Srpkinja i Srbin u Hrvatskoj danas, skoro tri decenije kasnije“, ocenjuje autorka.
„Početni kadar prikazuje mladu ženu koja sama sedi u praznom pozorištu. Potom se čuje njen glas i ona govori o tome kako su je u školi maltretirali zbog srpskog porekla. A jedna od devojčica na pitanje o svojoj nacionalnosti izjavljuje da je Srpkinja, ali nije sigurna da li bi bilo u redu da to javno kaže kasnije na sceni. Režiser Frljić je umiruje: Niko vas neće ništa pitati i niko na sceni ne mora da govori istinu o sebi. Ali onda, na premijeri, pitanje se ipak postavlja. I vidimo mladu ženu s početka filma kako sedi u publici, nestrpljivo čekajući odgovor – kojeg dugo nema“.
Priredila Dijana Roščić