Život u farmerkama

Za farmerke sam stasao sedamdesetih. Na crno-beloj fotografiji stojim pred osnovnom školom „Slobodan Bajić Paja“ u Kalesiji. Izdužio sam se – najviši sam u razredu. Gore majica bez ukrasa. Dole farmerke koje se od kolena šire u levak. Neki bi rekli i zvono. Čuvene zvonare. Vidim da ih danas zovu zvonarice.

Nisam ih sam izabrao. Pretpostavljam da je to bio uticaj starije sestre. Generacijski sam imao sreće – onima koji su desetak godina pre mene navlačili ovaj produkt dekadentnog zapada, ponegde nisu dozvoljavali da uđu u škole. Tada su i dugokose mladiće slali na šišanje. Ali ja sam došao na gotovo.

U bosanskoj provinciji već su u napuštenim opštinskim prostorijama organizovali disko večeri. Starija generacija je donela prve strane ploče. Na njihovim omotima – kao na onom na kojem je pisalo Sticky Fingers – farmerke su izgledale mangupski, frajerski, zapadno.

Mislim da je tekstilna industrija i u socijalizmu profitirala od drskosti Rolingstonsa. Mladi su mislili da Džegerova harizma stanuje u njegovim farmerkama, da će, ako se domognu takvog odevnog predmeta, i oni postati mali Džegeri.

Lažnjak Doringo

Već druge farmerke kupio sam u Tuzli na pijaci. Novopečeni gimnazijalac nije više hteo da nosi bezimene farmerke koje je komšinica donosila iz Turske. Stiskao sam u džepu dinare koje mi je majka tutnula u ruku tog jutra.

Na tuzlanskoj pijaci su na svakom ćošku stajali crnomanjasti tipovi, kakve će Jugoslavija docnije upoznati u Kusturičinom filmu „Sjećaš li se Dolly Bell?“. Jedan od njih mi je uhvatio pogled, zakoračio prema meni i upitao: „Šta treba, tole, sat, jakna?“

Oklevajući, objasnio sam mu da hoću farmerke. Odveo me je do prvog haustora i rekao da tu sačekam. Mirisalo je na vlagu i jesen. Kroz vrata haustora se videla stara većnica koja je, kao i celi stari grad, neprimetno ali uporno tonula u zemlju iz čije utrobe su vadili slanu vodu.

Švercer se brzo pojavio sa farmerkama ispod ruke, rekao mi je da brzo probam. „More ko naić, ima milicije“, požurivao me. Prodao mi je prve farmerke u životu koje sam lično izabrao. „Prva liga, iz Trsta“, rekao je pomalo podrugljivo.

Kod pijačara nikad ne znaš da li su zaista ljubazni ili ti se podsmevaju. Ovaj mi se – kako sam otkrio kod kuće – podsmevao. „Doringo“ farmerke su imale pogrešno ušiven šav na jednoj nozi. Ali sam ih nosio – nije bilo para za druge.

Dijzajnerske farmerke

Farmerke su se tih godina suzile i pripile uz tela, skoro niko, osim ponekog umornog hipika, nije nosio one sa zvonastim nogavicama. Još jednom sam ih kupio na tuzlanskoj pijaci, ovaj put bledoplave.

Majku sam nagovorio da na njih prišije razne zakrpe od ostatka drugih farmerki. Tako sam odlazio na prve probe svog benda. Bio sam čudo u čaršiji. Mislim da su te farmerke preteče dizajnerskog džinsa. Tračak panka u mojoj poznohipijevskoj garderobi.

Smenjivale su se godine, sa njima i moda oko mene. Momci i devojke više nisu ulazili sa novim farmerkama u kade ili u morsku vodu, da bi se štof bolje propio uz telo. Došle su „pumparice“ – one koje se danas zovu „šargarepa“ farmerke. Vrećasta odeća u kojoj su iščezavale i krive i prave ženske noge.

Svašta se nosilo tih godina. Oni koji nisu učili engleski nisu u nazivu „Rifle“ prepoznavali vatreno oružje, a u nazivu „Wrangler“ – kavgu. A bilo je logično – kauboji vole i puške i kavgu.

Prve „leviske“ su bile iz jednog beogradskog komisiona. Druge iz Trsta. Treće iz Varteksove prodavnice – osamdesetih je ova varaždinska firma po licenci počela proizvoditi kultne farmerke firme koja ih je izmislila.

Leb Štraus

Levis koje su snobovi među nama uvek izgovarali kao „livajs“ imale su status Zevsa među ostalim grčkim bogovima. Meni je dugo bilo dovoljno samo da ih nosim. Onda sam se zainteresovao za istoriju farmerki.

Saznao sam kako je sve počelo. Iznad stražnjice mladi su nosili ime Levi Štraus – a malo ko od njih zna da je čovek tog imena zaista postojao. Rođen je kao Leb Štraus u mestašcu Butenhajm u franačkoj oblasti koja je danas u Bavarskoj.

Porodica je jevrejska, a vreme teško. Otac Hirš, nadničar, umire od tuberkuloze kada je Lebu 16 godina. Majka Rebeka, kao mnogi siromašni Evropljani, nadu polaže u Novi svet. Majka sa sinom i dve sestre odlazi u Ameriku. Potom dolaze i dva starija brata koji se u Njujorku bave trgovinom tekstilom.

Štraus uizima ime Levi i postaje američki državljanin. Trgovački zanat ispekao je sa braćom. Njemu su 24 godine kada sledi zov zlatne groznice sa Zapadne obale. Sa bratom i zetom osniva firmu za trgovinu odećom i opremom koje su bile potrebne bujici ljudi sa istoka.

Ubrzo je shvatio da ljudi u potrazi za zlatom moraju imati jake pantalone. Najpre je te pantalone počeo da pravi od šatorskog platna. Ali slaba tačka su bili šavovi i džepovi koje su tragači za zlatom punili svakojakim materijalom. Uprkos priči o nastanku farmerki prilikom Štrausovih poseta nalazištima zlata, njih je stvorio neko drugi – jedan krojač iz Rige.

Od Jakoba Jofisa do Džekoba Dejvisa

Kada se Jakob 1834. rodio u jevrejskoj porodici u Rigi, Letonija je bila deo Ruske Imperije. On je u Sjedinjene Države emigrirao 1850. Nadničio je u okolini San Franciska, a 1870. je u Rinou, u Nevadi, postao krojač. U njegove proizvode spadale su stvari neophodne za svakog kauboja, kao što su, recimo, šatori i ćebad za konje. Materijal je pojačavan bakarnim zakivcima.

Jednog dana krojaču iz Rige došao je korpulentan čovek i zamolio ga da napravi pantalone koje neće pucati po šavovima. Jakob koji je u Americi postao Džejkob Dejvis sašio je pantalone i pojačao kritična mesta bakarnim zakivcima.

Posao je krenuo, jer se pokazalo da je model skoro neuništiv. Konkurentski krojači su brzo shvatili šta treba da rade. Džekob Dejvis je hteo da zaštiti patent, ali nije imao 68 dolara, koliko je koštalo upisivanje patenta.

Njegov dobavljač štofova, pre svega denima i šatorskog platna bio je Levi Štraus. On je imao 68 dolara i bistrinu da shvati šta je krojač iz Rige kreirao. Postali su poslovni partneri. Ostatak je istorija. Da je ta stara gospođa Istorija malo pravednija, svi bismo mi, kao deca druge polovine prošlog veka, rado nosili „Dejviske“, a ne „Leviske“.

Možda je mala uteha da je unuk krojača iz Rige 1935. osnovao kompaniju koja proizvodi pantalone – Ben Dejvis.

Plavo kao Indija

Celoj priči nedostaje boja. Indigo – u svom korenu ova reč čuva grčki izraz za „indijski“ – jeste istočnoindijska biljka iz koje se dobijala boja za platno. Našli su je u ostacima odeće u Peruu – stara je najmanje 6.000 godina.

Faraonske mumije su bile uvijene u platno koje je indigom bilo obojeno u plavo. Starost 4.400 godina. Cezar je u svojim Zapisima o galskom ratu spomenuo da Kelti pre odlaska u boj svoje lice oboje u plavo. Prema Pliniju Starijem indigo je, posle purpura, najuglednija boja u antičkom svetu.

Stara Indija se razvila u svetskog liferanta indiga – brodovi su plovili prema Japanu, Persiji ili Egiptu. Evropa koja se budi iz srednjovekovnog sna sama gaji nasade ove dragocene biljke. Preskočiću sve one vekove u kojima se za indigo ubijalo i ratovalo, u kojima je pronalazak vodenog puta za Indiju za Evropu značio eksploziju plavog.

Najinteresantnija mi je priča o saharskom berberskom narodu Tuarezima. Muškarci su nosili tagelmust – turban sa maramom za lice. Taj odevni predmet se farbao indigom bez vode – treba li reći da je u pustinji voda skuplja i od indiga. Zbog takvog postupka, platno je otpuštalo pigment i svaki Tuareg je imao plavu kožu. Zvali su ih i „plavi ljudi iz pustinje“.

Početkom prošlog veka sintetički indigo je pripremio svet za masovnu proizvodnu farmerki.

Štof iz grada Nima

Priči nedostaje pravi materijal od kojeg su farmerke. Zove se denim – grubi pamučni materijal iz Nima, grada na jugu Francuske u kojem se u manufakturama proizvodi još od 17. veka.

Džins – američka oznaka za farmerke – nastala je tako što su mornari iz Đenove imali grube pantalone od denima. Đenovljani su viđani u američkim lukama. Na francuskom se Đenova kaže Žen (Gênes), a od toga su Amerikanci stvorili džins (jeans).

Tako su se u Americi susreli francuski štof, indijska boja, Đenova i dva evropska Jevrejina – jedan je bio dobar krojač, drugi dobar trgovac. Stvorene su pantalone koje će brzo osvojiti radničku i farmersku klasu, ali tek šezdesetih godina prošlog veka postaće simbol pobune protiv uštogljenog sveta.

Danas ih u raznim prilikama oblače i moćnici, kako bi prikazali svoju bliskost sa narodom, opuštenost, životni stil.

Odavno nosim „no name“ farmerke. One iz Sandžaka su bolje od onih iz zapadnih robnih kuća, ove druge svakako izrađuju dečije ruke u Aziji. Što se pantalona od plavkastog denima tiče, Istanbul je postao metropola, a Trst sopstvena senka. Najbolje farmerke šiju Japanci jer su za svoje manufakture pokupovali stare američke mašine. A Levi’s proizvodi u Meksiku. I ko zna gde još.

Preskočio sam devedesete i dvehiljadite, u kojima su reperi uspešno preneli crnačku srozanu odeću (Baggy Pants) iz zatvora – tamo se oduzimao kaiš – na ulice i napokon u dizajnerske butike. Takvu modu sam prepustio sinu. Kapitalističko ubrzanje zvano globalizacija u samo nekoliko godina svaki skandal ili pobunu pretvori u inovaciju, a potom u luksuz.

U nedostatku boljih ideja, danas mladima nude našu modu od pre pola veka. Lepa je i ova današnja omladina u zvonarama. Ali bez obzira šta pisalo na njihovim etiketama – nisu original.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.