Deca na ničijoj zemlji

„Ono što neka od ove deca crtaju su strašne stvari“, kaže Iro Kofokocijos. „Ljudi s vatrenim oružjem, rat, mučenja…“ Osamnaestogodišnja Iro je na pogranično područje između Grčke i Makedonije došla sa grupom volontera iz Hrišćanskog udruženja mladih YMCA. „Nismo mogli da im donesemo šatore ili jelo, ali smo pomislili da bismo mogli da im poklonimo bar osmeh.“

Nasmešena lica retko se viđaju u izbegličkom kampu u grčkom gradiću Idomeni. Nakon što je makedonska vlada objavila da će u tu zemlju ubuduće (pro)puštati samo izbeglice iz Sirije, Avganistana i Iraka, na granici su „zapele“ hiljade ljudi iz drugih nacija. Makedonija trenutno gradi i ogradu na granici, visoku tri metra.

Svaki dan na granici protestuju oni koji ne mogu dalje, makedonska je policija protiv izbeglica koristila topovske udare i biber-sprej. Zbog nereda se granica povremeno u potpunosti zatvara.

Kako dalje?

Na ničijoj zemlji kod Idomenija završilo je i oko sedamdesetoro dece. Većinom su iz Irana i Pakistana. Ima i dečaka i devojčica koji su pobegli iz Maroka, Somalije, Sudana ili Bangladeša. Mnogi su tu s roditeljima, a neki su prepušteni sami sebi. Nakon zatvaranja granice, oni čekaju u provizornom izbegličkom kampu koji su podigle humanitarne organizacije – i ne znaju šta dalje.

Oko četvrtine od 700.000 izbeglica koje su u ovoj godini došle u Grčku su deca. Svi oni iza sebe imaju opasno putovanje preko Sredozemnog mora. Prema navodima Kejt O'Saliven iz organizacije Save the Children, od objavljivanja fotografije mrtvog tela sirijskog dečaka Ajlana Kurdija početkom septembra, u Sredozemlju se utopilo još oko 110 dece. Ali, s obzirom na to kako je u Idomeniju, oni koji su uspeli da se prebace preko mora, a ne potiču iz Sirije, Avganistan ili Iraka, možda su uzalud rizikovali svoje živote.

Trauma dece odražava se u onome šta pričaju ili crtaju. Većina devojčica i dečaka u Idomeniju nada se boljoj budućnosti. „Imam stotine crteža kuća – kuća u kojima deca žele da žive kad konačno stignu na cilj“, priča O'Saliven.

Sada su, međutim, snovi te dece pod znakom pitanja. „Zatvaranje granice otvara vrata nasilju, eksploataciji i krijumčarenju“, kaže Bertran Desmulin iz UNICEF-a. „Mnogi maloletnicu su toliko odlučni u svojoj nameri da dođu u Nemačku i da tamo studiraju, postanu lekari ili inženjeri, da su spremni da urade sve samo da bi prešli granicu.“

Na drugoj strani…

I Aleksandra Krauze iz UNHCR-a kritikuje odluku o zatvaranju granice. Ona radi u kampu na makedonskoj strani. „Zatvaranje granice otvara prostor za prevare – odjednom je svako Sirijac ili Iračanin.“

Srećni su oni koji imaju „pravi“ pasoš, koji im omogućava prelazak preko granice. Među njima je i Feda i njena porodica. Ta Sirijka ima 16 godina. Tetka i njen muž poveli su je u bekstvo iz jednog sela u blizini Homsa. S njima su i dve rođake, stare tri i četiri godine. Odlučili su da napuste Siriju nakon što je na njihovo selo bačena bomba koja je odnela živote šest odraslih osoba i dvanaestoro dece. „Čekali su u redu za hleb.“

Kada su napokon, nakon dugog i opasnog puta preko Sredozemlja, stigli na grčko-makedonsku granicu, ni Feda i njeni pratioci nisu mogli dalje. „Morali smo da čekamo cele noći“, kaže devojka. „Nismo spavali, ništa nismo jeli. Bilo je jako hladno. Srećna sam što smo sada na drugoj strani“. Ona sada želi dalje. Cilj joj je Nemačka. „Želim da opet idem u školu i da postanem inženjerka.“