Jednostrani pogled Zapada na Krim

Kakav cilj sledi predsednik Rusije pružajući podršku aneksiji Krima?

Štefan Majster: Iz njegove perspektive, reč je o sasvim racionalnom, strateškom cilju. Putin želi da spreči ulazak Ukrajine u NATO. Sada, kada su nakon svrgavanja Viktora Janukoviča sa vlasti kontrolu nad državom preuzele pro-evropske snage, postalo je jasno da je politika Moskve poslednjih godina bila koncentrisana na jačanje ruskog uticaja u toj zemlji i da je ona sada poljuljana. Zato je Rusija prešla na čvršće mere. U Kremlju je podignuta uzbuna jer su ruski političari uvereni da će nova vlada nastaviti sa pritiskom na stanovništvo u pravcu daljih integracija u Evropsku uniju i da bi to dovelo i do ulaska Ukrajine u NATO. Time bi Rusija izgubila veliki uticaj jer Ukrajina je druga po veličini postsovjetska zemlja i samim tim veoma važna za projekte integracije u Moskvi. Ukoliko Rusija želi da ostane sila u regionu, ona mora da zadrži kontrolu koju ima nad Ukrajinom.

Da li to znači da bi strategija Moskve mogla biti uspešna?

Evropska unija i SAD će na kraju prihvatiti rusko anektiranje Krima, ukoliko bi do njega u nekom obliku došlo. Ukoliko Krim na kraju bude pod nekom vrstom protektorata Rusije, Zapad se vojno neće mešati. A u statutu NATO stoji da država čiji se deo teritorije nalazi pod okupacijom druge, ne može biti članica te vojne alijanse. Reč je o identičnom scenariju kao u Abhaziji, Južnoj Osetiji i Transnjistriji.

Da li bi zbog prilika na Krimu i istočni deo Ukrajine mogao biti ugrožen?

Istočna Ukrajina nije Krim. Tamo je etnička slika stanovništva drugačija. Na Krimu živi 60 odsto Rusa, na istoku zemlje ih ima znatno manje. To znači da bi otpor prema Rusiju u tom slučaju bio veći. Pri tom je istočna Ukrajina industrijski centar zemlje. Tamošnji oligarsi nemaju apsolutno nikakvog interesa da budu deo Rusije. Otpor u tzv. privrednoj eliti Ukrajine bio bi ogroman. Oni žele da zaštite svoje poslove u suverenoj zemlje, ne žele da ih Rusija preuzme.

Kakva je Putinova motivacija u svemu tome?

Mislim da smo previše fiksirani na ličnost Vladimira Putina. On je posrednik između raznih interesnih grupa u ruskoj eliti. Putin je trenutno okružen ljudima iz svoje prošlosti, dakle iz bezbednosnog, vojnog aparata. Sve grupe koje su bile pod ingerencijom premijer Dmitrija Medvedeva i bile privredno orijentisane, odnosno želele jače veze sa EU, nestale su iz krugova koji donose važne odluke. Putin je pod pritiskom tih grupa. On donosi odluke od kojih pomenuti imaju koristi. Ruskoj vojsci je i dalje prilično dobro.

Hoćete reći da u tome nema žudnje za još većim uticajem, za više moći i vlasti?

Naravno da Putina prati imidž uticajnog, moćnog čoveka. Ali to nema mnogo veza sa istinskom grandioznošću, to je više tzv. pi-ar (odnosi sa javnošću). Što se na Zapadu više poseže za anti-Putin retorikom, on od toga ima više koristi na domaćem terenu. Jer Putin onda može da kaže: oni žele da nas izoluju, žele da umanje uticaj Rusije. To sve dovodi do razočaranja u Zapad i Evropsku uniju među građanima u Rusiji. Vladimir Putin je u više navrata nudio saradnju u raznim oblastima, od bezbednosti do energetske politike i na to nikada nije bilo konkretnih reakcija. Drugim rečima, on je stekao utisak da nema nikog na koga Rusija može da se osloni. Jer prvo je bilo reči o tome kako se NATO neće dalje širiti. Sada se govori o akcionom planu za Gruziju. Kada je shvatio da drugi pokušavaju da prošire svoj uticaj, Putin je i sam rekao – u redu, onda ću to da uradim i ja.

Ali on raspad Sovjetskog Saveza naziva najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka?

On se poigrava takvim poređenjima. U suštini se sve vrti oko legitimiteta njegove politike. Njemu je potrebna ta čvrsta linija naspram politike Zapada kako bi opravdao svoj politički sistem iznutra. Jer on ima sve manje legitimiteta. Privreda ne funkcioniše baš najbolje, životni standard ne raste, infrastruktura propada, investicija iz inostranstva nema. Zato mu je potrebna takva retorika, kako bi demonstrirao svoju moć u inostranstvu.

Nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šrederer kritikuje EU zbog politike prema Ukrajini i Krimu. Jednu kulturno podeljenu zemlju poput Ukrajine, ne bi trebalo stavljati u poziciju, u kojoj rukovodstvo mora da se odluči ili za približavanje EU ili bescarinski sporazum sa Rusijom. Da li je Šreder u pravu?

Evropska unija odnosno njene članice snose veliki deo krivice zbog aktuelne situacije u Ukrajini, jer su napravljene greške u koracima još tokom priprema za samit u Viljnusu. Evropska unija je ukrajinskoj eliti ponudila nešto što uopšte ne odgovara njihovim potrebama. Istovremeno se ta elita našla pod pritiskom da prihvati ono što joj se nudi, a da dinamika društvenih odnosa u zemlji uopšte nije uzeta u obzir. Potpuno je ignorisano to šta to znači za Rusiju. Gubitak uticaja u Ukrajini za Moskvu je daleko važniji nego što je za Brisel približavanje Ukrajine Evropskoj uniji. Samim tim, EU je stvorila konflikt za koji uopšte nije pripremljena. Ne postoje nikakvi instrumenti kojima bi se adekvatno odgovorilo na tu krizu.

Što znači da Zapad na krizu na Krimu gleda jednostrano?

Da. Mi reagujemo, rekao bih histerično, na ono što se tamo dešava, i povezujemo to sa istorijskim događajima i slikama iz Hladnog rata. Putinu prebacujemo krivicu i prećutkujemo naš udeo u svemu tome. I naš pogled na ukrajinsku opoziciju i Juliju Timošenko veoma je jednostran. Nedostaje jedna neostrašćena analiza stvarnosti.

Autor: Sandra Stalinski (ard) / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković