Slatkorečivi šef rimskog vašara

Najstariji predsednik (89) ukazao je šansu čoveku tačno pola veka mlađem da skrpi većinu i napravi novi kabinet. Od Drugog svetskog rata Italija je imala 26 premijera koji su vodili ukupno 63 vlade (od kojih je, doduše, pet srušeno već prvog dana izglasavanjem nepoverenja). Renci (39) bi bio najmlađi premijer u istoriji. Kao gradonačelnik Firence i predsednik Demokratske partije predvodio je unutarstranački „puč“ protiv dosadašnjeg premijera Enrika Lete. Očekuje podršku novoosnovane partije Novi desni centar u kojoj su bivši Berluskonijevi saradnici kao i Unije centra. Ako pronađe stabilnu većinu, mladi pragmatični Renci imaće da se bori protiv galopirajuće nezaposlenosti, glomazne birokratije, i trome javne službe.

„Imamo sve razloge da verovatnom premijeru Mateu Renciju poželimo sreću u zadacima koji stoje pred njim“, piše ugledni Franfurter algemajne cajtung. „Sreću treba da mu požele svi Evropljani koji su zabrinuto posmatrali italijanski politički vašar i privrednu bedu. Pri tome su političke reforme u koje Renci namerava da krene punom brzinom samo prvi zadatak – istina, nimalo lak. Duboke reforme ovoj velikoj evropskoj zemlji trebaju i u pravosuđu i javnim službama. Sindikati otuđeni od naroda moraju da se provetre, klijentalizmu se mora suprotstaviti. To su višegodišnji zadaci“, piše list. I tu Renciju treba podrška Evrope, komentariše belgijski dnevnik Standard. „Unutrašnje reforme po sebi ne mogu da spasu zemlju ukoliko ne dođe do privrednog rasta, ukoliko ne poraste potražnja za italijanskim proizvodima u bogatijim zemljama monetarne unije, ukoliko ne bude podrške sanaciji bankarskog sektora i ukoliko se dalje ne snižavaju kamate Italiji.“

Badiše nojeste nahrihten u interesantnom komentaru pokušava da locira Rencijevu politiku: „Sada Italija ima svog Gerharda Šredera. Ili možda Tonija Blera. Pomalo i Baraka Obamu. Isti pametni nastupi, isti imidž, samouvereni, dopadljivi osmeh. Ali Renci ima i mrvu Silvija Berluskonija. To se vidi u načinu govora, pomalo kao agent za nekretnine ili bankar koji klijentu želi da uvali osiguranje. Bez obzira sa kim poredimo mandatara Rencija, on na italijanskoj političkoj pozornici predstavlja nešto sasvim novo. Treba se vratiti u 1993. godinu kada je medijski car Berluskoni moćnim parolama za svega nekoliko meseci podigao partiju ni iz čega i dobio parlamentarne izbore – takvi vetrovi sada duvaju i oko Matea Rencija. A ipak, Renci nije politički početnik kao što je bio Berluskoni“, piše list i nastavlja izazovima koji će stajati pred budućim premijerom:

„Renci bi morao da zna da neće moći da ostvari većinu onoga što sada u velikom stilu najavljuje. Ne samo zato što je upućen na koalicione partnere koji bi morali da podnesu deo radikalnog kursa, nego i zato što je Italija skoro švorc i u dubini bolesna. Neće biti mnogo prostora za blještave i skupe projekte. Da li je onda Renci narcisoidni blefer? Ili je jedini političar Italije koji je prepoznao da njegovoj zemlji treba energična vlada kako bi se ostvarila čuda; čuda kakva Enriko Leta nije mogao da ostvari svojim oklevanjem? (…) Evropski partneri kapiraju političke igrice u Italiji otprilike koliko kapiraju savremeno pozorište. (…) Još postoji opasnost da bankrot te države povuče čitavu EU ka ponoru. Dugogodišnje trange-frange italijanskih političara ne ulivaju poverenje. S obzirom na okolnosti, teško je poverovati da će baš Mateo Renci, blagoglagoljivi obećavač, uspeti da uhvati sve dizgine i promeni kurs“, zaključuje list iz Karlsruea.

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković