Šta je najviše zanimalo čitaoce?
30. decembar 2017.
Januar: Krenuli smo odmah jako i uhvatili se u koštac sa statističkim anomalijama: naime, zvanična nezaposlenost i prosečna plata u Srbiji žestoko se razlikuju od realnosti. Kako se šteluje statistika razjasnila je dopisnica DW Sanja Kljajić u tekstu „Srbija, statistički balkanski tigar“ koji je obimno citiran u domaćim medijima. Čitali ste i izbor iz napisa nemačke štampe koja je Vučića nazvala „egomanijakom koji treba Briselu“.
Početkom godine smo se potrudili da raspetljamo situaciju sa priznavanjem srpskih vozačkih dozvola u Nemačkoj, o čemu su ranije srpski mediji pogrešno pisali. Ova tema, kao i sve drugo što ima veze sa emigracijom ka Nemačkoj, bila je veoma čitana. Dozvole su u međuvremenu priznate.
Februar: Zastoj u pregovorima Beograda i Prištine doveo nas je do pitanja: da li je priznanje Kosova stiglo na sto? Događaji koji će uslediti tokom godine, sve do famoznog „unutrašnjeg dijaloga“, osnažiće ovu tezu iz teksta našeg dopisnika Ivice Petrovića. Ono što je posebno zanimljivo, nakon što se ovaj tekst ponovo pročita – svi problemi, dileme i podmetanja koji su bili aktuelni u februaru, aktuelni su i danas.
Kolega Dalibor Dobrić pisao je o egzodusu lekara iz Hrvatske, istom problemu koji muči i Srbiju, pod naslovom: „Lekari odlaze da se (ne) vrate“. Na mnogo pažnje je naišla i jedna lepa priča iz regiona koju je napisao kolega Marinko Sekulić. To je priča o tihim herojima rata, Miletu i Rami iz Srebrenice.
Mart: U Srbiji se zahuktala kampanja pred predsedničke izbore, a po čitanosti se izdvojio osvrt nemačke štampe na Ljubišu Preletačevića Belog. Na društvenim mrežama je pravi bum izazvao tekst koji smo objavili uoči Dana žena: u vreme kada se žene obasipaju cvećem i otužnim komplimentima, mi smo se zapitali kakav je njihov položaj na tržištu rada. Naslov sve govori: „Trudnoća se kažnjava otkazom“.
April: Počelo je veoma čitanom analizom o izbornoj pobedi sadašnjeg predsednika: „Vučićev trijumf u kulturi siromaštva“. U njoj je sociolog Aleksej Kišjuhas izneo mišljenje da se odgovor na pobedu Vučića krije u demografiji: „Radi se o neodoljivosti autoritarnih tendencija u širokim slojevima društva, o strukturnom nepoverenju u demokratiju, varijantama i šemama odnosno preživljavanju koje je modus operandi demografske većine u Srbiji. Na tu nesigurnost i kulturu siromaštva vešto udara Vučić. Uz uspešno predstavljanje sebe kao dominantne figure i fatuma Srbije.“
A onda su došli „protesti protiv diktature“. DW je jedna od retkih medijskih kuća koje su proteste iz večeri u veče prenosili uživo na Fejsbuku, snimala profesionalnom kamerom i imala desetine sagovornika sa kojima je koleginica Sanja Kljajić komentarisala proteste. Ukupno je zabeleženo milion gledalaca i više od 18.000 komentara. Među desetinama tekstova koje smo objavili najčitaniji je bio intervju sa sociologom Jovom Bakićem:„Revolucija uvek dolazi sleva“.
Maj: U ovom mesecu su najčitanije tri priče bez roka trajanja – možete ih pročitati i sada. Najpre je naša dopisnica Jelena Đukić-Pejić otišla na Pešter gde je pronašla Albanke „koje Srbima donose sreću“. Zahvaljujući tome što mnogi samci iz ovog kraja odlaze u Albaniju po neveste, ponovo je otvorena i jedna od tri škole u ovim nedostupnim selima.
Kolega Denis Romac je iz Rijeke analizirao zašto hrvatski turizam ostaje bez radnika uprkos visokoj nezaposlenosti u zemlji. Nemanja Rujević je napisao veliku reportažu o Rolandu Bartecku, bivšem nemačkom vojniku koji je dva puta ratovao protiv Srba – na strani Hrvata i u uniformi OVK. Sa Barteckom smo pričali u Prištini gde i danas živi nakon što je odležao zatvorsku kaznu zbog terorističkog napada na Srbe. Naslov je: „Nemački Šaban nije brojao mrtve“.
Jun: Tekst „Katarski petrodolari nad Nemačkom“ bio je veoma zapažen u vreme diplomatskog rata i blokade Katara od strane suseda predvođenih Saudijskom Arabijom. Katar je veliki investitor u Nemačkoj pa su se bosovi ovdašnje industrije prilično uplašili. Osim toga, poraz na Rolan Garosu je bio uvod u tešku godinu za Novaka Đokovića što nije ostalo neprimećeno ni u nemačkoj štampi. Izbor kolege Saše Bojića smo tada naslovili: „Traganje za smislom se nastavlja“.
Jul: Vrelo leto kada ljudi po pravilu više leškare po plažama, a manje čitaju tekstove na portalima ove godine je prošlo sasvim drugačije. Tako je čak pet naših tekstova iz jula u samom vrhu čitanosti za celu godinu. Najpre, setićete se nepostojećeg gospodina Petra Veličkovića čiji je tekst o „agresivnim feministkinjama“ objavila beogradska „Politika“. I to uz sliku nemačkog glumca Andreasa Kaufmana koji je u razgovoru za DW prvi put najavio pravne korake protiv „Politike“.
Dve veoma čitane priče tiču se Niša. Najpre reportaža o niškim Romima od kojih mnogi idu u Jehovine svedoke, zatim i naše otkriće o sumi koju austrijska firma Cumtobel dobija od Srbije ne bi li „investirala“ u fabriku sijalica u Nišu. Čitaocima se dopao i mali reportažni priručnik: „Kako ne bankrotirati u Dubrovniku“.
Na posletku, tokom jula se razvila ogorčena debata u srpskoj javnosti o jednoj naslovnoj strani nedeljnika NIN – onoj na kojoj su uslovi rada u Srbiji upoređeni sa koncentracionim logorom. Za DW je o tome pisao književnik i prevodilac Ivan Ivanji, čovek koji je i sam prošao dva nemačka logora, i branio pravo novinara da upotrebe i tako drastične slike: „Na osnovu svoje sudbine dozvoljavam sebi da budem ciničan i da odbijam kuknjavu i patetiku kao nedostojne ozbiljnosti teme“, napisao je on.
Avgust: Bilo je to u doba kada se baš zahuktalo na Korejskom poluostrvu, a razumni glasovi su bili retki. Pažnju je probudio intervju sa nemačkim raketnim stručnjakom Robertom Šmukerom koji je rekao da nije impresioniran vojnom tehnologijom koju ima Pjongjang. U srpskim medijima je naširoko citiran tekst „Makedonija između četiri vuka“ u kojem smo preneli pisanje Andreasa Ernsta, novinara Noje cirher cajtunga, o alavim susedima koji okružuju Makedoniju.
Početkom avgusta je objavljen tekst povodom godišnjice pretnje Saše Radulovića i pokreta Dosta je bilo tužbom protiv Dojče velea zbog otkrivanja milionskog poreskog duga koji je Radulović napravio u Kaliforniji. Kampanja blaćenja od strane tog pokreta je nastavljena te je u zaštitu DW i našeg novinara reagovao i NUNS. Tužba do danas nije podneta.
Septembar: Tekst „Nemačka nudi posao, ali ne i gostoprimstvo“ govori o tome zašto ova zemlja ipak pada na listi popularnosti kao mesto za rad. Čitan je bio i izveštaj o tome da se „siromašnim“ Evropljanima prodaju lošija Nutela ili lošiji deterdžent nego onima u zapadnoj Evropi – i to često za veće pare. Kolega iz Zagreba Igor Lasić analizirao je zašto je Hrvatska na evropskom dnu kada su u pitanju plate i radnička prava.
Oktobar: DW je tokom nekoliko meseci pokušao da pronađe dokaze o pranju para preko donacija za predsedničku kampanju Aleksandra Vučića – skoro 7.000 ljudi mu je uplatilo po ravno 40.000 dinara. Kolege iz BIRN-a su uspele da od nekoliko „donatora“ dobiju priznanje da se radi o pranju novca, nakon čega smo u osvrtu pod naslovom „Crni fondovi, mafijaške metode“ tome dodali neka naša saznanja.
Mesto u vrhu čitanosti našla je i jedna od onih lakših, otkačenih priča. Denis Houp već tridesetak godina tvrdi da poseduje, s izuzetkom Zemlje, čitav Sunčev sistem. Prodaje zemljište na Mesecu, Marsu ili čak čitave asteroide. Zvuči ludo, ali je zapravo pitanje vlasništva nad kosmičkim telima veoma složeno, piše u tekstu Zulfikara Abanija.
Novembar: Ubedljivo najčitaniji tekst cele godine je analiza Nemanje Rujevića o scenskom nastupu Aleksandra Vučića – dakle ne o tome šta govori, već kako govori: kako kanališe svoju pasivnu agresiju, menja teze, izigrava žrtvu pa prelazi u napad… Tekst u kojem su govorili rediteljka Staša Koprivica i marketinški stručnjak Mihailo Tešić nosi naslov „Stilske vežbe Aleksandra Vučića“. Veoma je bila čitana i analiza „Zašto ljudi odlaze iz Srbije?“
U novembru je počela serija televizijskih intervjua sa vodećim političarima regiona. Izjava Bakira Izetbegovića za DW da bi BiH trebalo da prizna Kosovo u Srbiji je prvo nakaradno preneta, a zatim je dovela do hitne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost. Za DW su na srpskom jeziku govorili kosovski političari Ramuš Haradinaj, Bedžet Pacoli i Aljbin Kurti, ali je najveću gledanost imao intervju tokom kojeg je Milorad Dodik iscrtao mapu Balkana kakav priželjkuje za deset godina. Samo na Jutjub-kanalu redakcije DW na srpskom je taj razgovor pogledalo 150 hiljada ljudi.
Decembar: „Možda ima nade, ali ne za nas“ je naslov dugog intervjua nastalog nakon razgovora koji je sa Dragoslavom Dedovićem vodio mladi pisac Vladimir Tabašević. Treba ga čitati još jednom, natenane, jer to je priča o potrazi za identitetom gde nema lakih odgovora. Mnogo je pažnje privukla analiza koleginice Emili Šervin iz Moskve koja je pisala o susretu Vučića i Putina i spoljnoj politici Srbije: „Na dve stolice, dok god može“.
„A ovde – znate kako je“ je priča Jelene Đukić-Pejić o Mirsadu Bajramoviću koji je dva puta deportovan nakon što je tražio azil. To je deo naše serije Let´s face it! o odlascima i ostancima, azilu, gastarbajterima, traganju za boljim životom. Krajem godine je završena i serija priča sa Balkana koje možete pronaći na Fejsbuku pod #dw_BalkanBooster. Na pet balkanskih jezika DW je avanture 14 mladih ljudi ispratilo oko sedam miliona čitalaca i gledalaca.